Високи Дечани – између неба и људи
Током протеклих неколико недеља високи представник ЕУ за спољну политику, Жозеп Борељ, више пута је, уз доста помпе, најавио „враћање Балкана у ЕУ агенду“. Као главни задатак истакао је окончање деценију дугог „дијалога“ између Београда и Приштине. Нова рунда преговора је најављена за другу половину јуна а припреме за њу увелико трају. Док медији поново извештавају да је „коначни споразум“ на видику, специјални изасланици ЕУ и САД, Мирослав Лајчак и Метју Палмер, неуморно се састају са политичарима владајуће већине, лидерима опозиције и представницима НВО сектора у Београду и Приштини.
У таквој атмосфери једна тема покренутих у јавности је положај српске културне баштине на Косову, првенствено цркава и манастира Српске православне цркве. У центру расправе се већ недељама налази манастир Високи Дечани.
Повод за полемику је била одлука организације за заштиту културне баштине, Европа Ностра, да Високе Дечане уврсти на овогодишњу листу седам најугроженијих споменика културе у Европи. Уследила је бурна реакција из Приштине. Огласили су се политичари, представници разних НВО, интелектуалци и уметници. Једнодушно су тврдили да су Високи Дечани сигурни и да је њихово сврставање на листу политички акт, злонамеран према Косову. Најречитије је било заједничко писмо премијера Косова*, Аљбина Куртија, и председнице, Вљосе Османи, упућено у седиште Европа Ностра. У њему су тврдили да манастир није угрожен и да је време да се уклоне војници НАТО испред њега. Нагласили су да је државност Косова* „једногласна декларација воље народа Косова“ и као таква коначна. Писмо су закључили истичући да Српска православна црква ужива повлашћен положај на основу уставу Косова* али да „одбија да призна државу Косово, што је предуслов да ужива своја права.“
Месец дана касније Курти и Османи су писали Унеско, тражећи да се четири споменика културе са Косова, увршћена на листу светске културне Баштине (манастири СПЦ Високи Дечани, Грачаница, Пећка Патријаршија и црква Богородица Љевишка), уклоне са листе угрожених добара. У писму се не помиње њихово припадање СПЦ и тражи се да се они изузму из надлежности Србије и преведу под надлежност Косова*, иако оно није члан Унеско.
Иницијатива из Приштине је, за сада, заокружена писмом Аљбина Куртија, упућеним братству манастира Виску Дечани, у коме је истакао своју посвећеност „владавини права“ и изразио жељу да дође у посету манастиру и са игуманом разговара о „практичним проблемима“: Курти је у писму искључиво користио термине „православна цркве“ и „православно свештенство на Косову“, намерно избегавајући придев „српски“, иако на Косову нема православних цркава осим оних у власништву Српске православне цркве нити православаца осим Срба.
Све наведено, и још много више епизода које нису поменуте у овом краћем прегледу, само су део знатно шире иницијативе из Пришине, која је резултат покушаја да заузму другачију позицију од досадашње у преговорима са Београдом. Представници нове власти су већ много пута поновили да ће у даљим преговорима наступати као „држава“, равноправни Србији. Део таквог настојања је и покушај да се питање СПЦ третира као унутрашње питање („практични проблеми“) и умањи политичка штета које коју режим у Приштини трпи због упорних и документованих сведочанстава из редова СПЦ о угрожености њених свештеника, верника и споменика српске културе на Косову.
Током протеклих недеља доста тога је речено и написано на ову тему. Да не бих понављао већ изречено, покушаћу да пружим мало другачији поглед, заснован на личном и професионалном искуству. У његовом средишту је манастир Високи Дечани, који је и био главна мета кампање вођене из Приштине током протеклих недеља.
У Високим Дечанима са боравио у касно пролеће 2016. године. Претходно сам манастир посетио само једном, тек на пола сата, и нисам знао много о животу братства, осим информација које су повремено доспевале до медија. У Високе Дечане сам дошао заједно са колегом како бисмо прегледали архиву, у потрази за документима кориснима за писање наших дисертација. Током пет дана боравка манастиру неколико епизода којима сам присуствовао и које сам исчитао са старих, руком писаних папира, пружиле су ми увид у живот манастира какав је немогуће стећи из новинских извештаја.
Високи Дечани се налазе на само неколико стотина метара од центра градића Дечани. Од споменика „генерал мајору“ Луану Харадинају, са калашњиковим у рукама, до манастира води улица која се некад звала Манастирска, а данас носи име по Салију Чекају, једном од команданата ОВК убијеном на Кошарама 1999. године, који је још од 1991. из Албаније упадао на територију Србије и изводио терористичке акције у крају око Дечана.
Пред самим почетком манастирског имања, ограђеног високим зидом, налази се потпуно руинирано српско гробље, зарасло у шибље. На њему је прошле године у јуну сахрањен Бошко Ћирић, последњи Србин из дечанске вароши. Гробље се налази на земљишту за које је Врховни суд Косова пресудио да припада манастиру али општинске власти већ пуних пет година одбијају да ту одлуку спроведу. Братство манастира зато чека са његовим сређивањем, да комшије Албанци то не би доживели као провокацију и као прилику за ново рушење споменика.
Пред самим манастиром се налазе бетонске барикаде и пункт НАТО војника, наоружаних дугим цевима. Када сам са колегом стигао у манастир са униформи смо прочитали да су војници Молдавци. Касније смо најчешће виђали Италијане. На пункту је била видљива одређена нервоза. Објаснили су нам да је неколико дана раније у Дечанима одржан протест против братства манастира, један од многих организованих под изговором да се из манастира противе градњи пута према Црној Гори, онемогућавају још неке пројекте и практично само они спречавају да варош економски процвета.
Када се прође кроз масивну, дрвену капију пред очима пукне призор неземаљске лепоте, верујем чак и за оне без имало религиозног у себи. Седам векова стара црква и савршено уређена порта одају утисак безвременог мира и потпуне незаинтересованости за овоземљаске догађаје из света изван зидом окруженог имања. Али, тај свет и Високи Дечани су увезани нераскидивим нитима.
Првог дана боравка у манастиру изненадила ме је велика група православних поклоника из Албаније. Речено ми је да су гости из Албаније чести и бројни, и да имају велико поштовање за дечанску светињу. Истог дана је стигао и један аутобус страних туриста, махом Италијана. Гостоприматељ им је отворио ћивот како би се поклонили Светом краљу и потом испричао кратку историју манастира. Након што је завршио објаснио ми је да страни туристи најчешће долазе аутобусима у којима имају локалног водича, Албанца. Они им на приласку манастиру испричају своју верзију историје: како су Високи Дечани у ствари албанска светиња, подигнута на темељима илирске (албанске) богомоље, по пројекту Албанца фратра Вите Кућија, рукама албанских сељака из околине, на земљи Хакије Кућија и како су српски монаси у њему суштински узурпатори. Туристи потом у манастиру чују да је ктитор манастира српски краљ Стефан Дечански, чије се мошти налазе у манастирској цркви, да нема никаквих доказа о постојању раније богомоље на том месту, да у оснивачкој повељи пише да је место за манастир одредио Свети Сава више од века пре почетка градње, потом да је цркву пројектовао фрањевац из Боке Которске, Вито Которанин, што се може прочитати на мермерној плочи изнад јужног улаза, и да су је изградили Срби који су у 14. веку практично једини живели на огромном манастирском поседу, о чему сведоче бројне сачуване средњовековне повеље и пописи. Шта туристи након свега прихвате као истину немогуће је знати, тек својеврсна борба позивањем на историју траје и има врло конкретне, савремене циљеве.
Тврдње да су Дечани (као и већина осталих манастира и цркава СПЦ на Косову) у ствари албанске светиње широко су заступљене међу Албанцима. Током последњи година снимљено је више емисија на ту тему. Највећу прашину је дигла прошлогодишња, емитована у јуну на Топ каналу у Албанији, на тему „Како су Срби украли албанску историју“. Сличне тврдње упорно понављају бројни албански историчари. Најгласнији су они из подружница удружења историчара „Али Хадри“ у Дечанима и Ђаковици. Упадљиво је да се у њиховим саопштењима лако меша античка са модерном историјом, па се са наводних илирских темеља Високих Дечана брзо прелази на причу како је одлука Врховног суда Косова* о признавању манастиру власништва над 30 хектара манастирске земље, национализоване за време комунизма, неприхватљива јер је донесена „на основу Милошевићевог закона“ и зато се не сме спровести. По правилу, саопштења се завршавају оптужбама на рачун игумана манастира, Саве (Јањића), да „игра дволични игру“, да је „један од архитеката рата“ и да је „злонамерним опредељењима нанео велику штету Косову“. Овим тврдњама недавно су се придружиле и друге, из невладиног сектора у Приштини, да је отац Сава ратни злочинац против кога треба повести кривични поступак, иако постоји низ сведочења о његовој улози током рата и заштити коју су бројни Албанци пронашли на манастирском имању.
Другог дана боравка у манастиру, након јутарње службе, присуствовао сам необичном догађају. Млађи пар, тридесетих година, довео је не много старију жену. Било је очигледно да је тешко болесна, у полусвесном стању. Кратко су поразговарали са гостоприматељем, који им је потом отворио ћивот и оставио их саме крај њега. Касније су испричали да су из Подујева и да их је у манастир упутио хоџа, речима да је он прочитао запис за здравље болесне жене али да би било добро да помоћ потраже и од Светог краља. Болесни Албанци често долазе у манастир и чак имају свој специфични начин на који приступају ћивоту.
Нису, међутим, Високи Дечани светиња само за православне Албанце из Албаније и болесне са Косова, које на то мука натера. У књизи приложника манастира из седамдесетих година ређају се низови албанских имена, махом из околине, из Дечана, Пећи и Ђаковице. Али документи, баш као и оскрнављено српско гробље крај манастирског имања и претње разноразних удружења и појединаца, причају и другачију причу. Током „златних седамдесетих“, када су у тадашњој Социјалистичкој Аутономној Покрајини Косово под политичком доминацијом Албанаца званично владали идилични међунационални односи, братство манастира се суочавало са сталним крађама, уништавањем имања и физичким нападима на монахе. Упорни игуман Макарије (Поповић) слао је жалбу за жалбом а у њима није пропуштао да помене и нападе на српско становништво из околних села, отимање њихових имања и рушење гробаља. О односу надлежних према молбама из манастира да их заштите сведоче речи игумана на крају једног дописа Епархијском управном одбору у Призрену из 1971. године: „Такође извештавам да знате да смо оштећени, а мишљења сам да би било узалуд коме се жалити. Могли би само да будемо исмејани, а друге користи од тога не би имали. Нека се зна да смо се жалили, и то је доста.“ Општинска и покрајинска власт је остајала нема, баш као и данас када стигне нека жалба из манастира или када треба у катастар на манастир преписати имање, како је то Врховни суд пресудио.
Непријатељство дела Албанаца према манастиру и његовом братству није производ рата и потоњих догађаја. У питању је историјска константа, која се може пратити деценијама уназад. Примера добрих односа је било, као и покушаја да се такви односи промовишу. Манастирска архива је пуна дописа у којима је игуман покушавао да помогне Албанцима, некадашњим надничарима на манастирском имању, да им се призна пензија. Средином седамдесетих Макарије је писао Верској комисији Републичког извршног већа Србије предлажући да се награде чланови породице манастирских војвода, који су током Другог светског рата помагали у одбрани манастира. У писму каже да „када се види и чује да је неком од припадника албанске народности признато што је чувао манастир, сасвим ће друкше одјекнути признање. Трудиће се његови потомци и други да следе његовом примеру, и све би то било врло повољно и позитивно за овај манастир.“ Наде су, нажалост, биле узалудне. У предвечерје рата, 1998. године, један од мушких чланова породице Руста је у манастир донео писмо у којем се његова породица одрекла генерацијама дуге улоге чувара манастира. Тако је прекинута данас често помињана и романтизована традиција манастирских војвода, који су током историје и животом чували манастир, али и умели да изнуђују новац од њега.
Поред непријатељства дела албанског становништва према манастиру и према Српској православној цркви уопште, историјску константу представља и непријатељски однос албанских власти. Током седамдесетих упорне жалбе игумана Макарија су сметале покрајинском руководству. Томе су доприносили и дописи епископа Рашко-призренског Павла (Стојчевића) и патријарха СПЦ Гаврила (Дожића) који су једини имали храбрости да јавно упозоре на проблем масовног исељавања Срба из покрајине. Као одговор, председник Савеза комуниста у покрајини, Махмут Бакали, годинама је одбијао да прими на састанак патријарха Гаврила. Истовремено, из покрајинских институција су савезном руководству слали извештаје, попут оног Извршног већа САП Косова (владе покрајине) из 1978, у коме су тврдили да је епископ Павле „доста екстреман“, „конзервативан“ и склон да „нереално приказује стање односа на Косову, тврдњама да раде у отежаним условима, да се на њих врши притисак…“ Лако је уочити да су данас те тврдње замењене сличним наводима о „дволичној улози“ и „злонамерним опредељењима“ појединаца из СПЦ који упозоравају на проблеме цркве и српског народа на Косову.
Још једна епизода којој сам присуствовао током боравка у Високим Дечанима речито сведочи о ситуацији у којој се манастир али и читава српска заједница на Косову данас налазе. Током једног поподнева, на тераси конака, крај колеге и мене су села два старија, добродржећа господина. Насмејани и љубопитљиви рекли су да су из Данске и потом су нас обасули низом питања о томе ко смо, чиме се бавимо и шта радимо у манастиру. У једном тренутку питања су постала помало досадна и превише нападна, али их је на срећу прекинуо долазак игумана који је, иако данима болестан, примио двојицу Данаца. Тек касније те вечери сазнали смо о чему се радило. У Приштини су Албанци пронели гласине да су у манастир дошли српски полицајци у цивилу, под маском радника на имању. Двојица на око симпатичних пензионера брзо су стигли да извиде ствар. За око сам им запао баш ја, због висине и ћелаве главе, па отуда њихова претерана љубопитљивост. „Специјалци“ о којима су се у Приштини чуле гласине су иначе били младићи из оближње српске енклаве, Гораждевца крај Пећи, који су помагали да се манастирско имање припреми за пролећне радове и за то су добијали дневницу, чему никада не би могли да се надају код неког Албанца у Пећи.
Последњи догађај који ћу поменути је шетња до оближњег извора, удаљеног тек педесетак метара од зидова манастирског имања, са друге стране Дечанске Бистрице. Била је то најдужа шетња у коју смо изашли током тих неколико дана. На малој капији са доње стране манастира италијански војник нас је пустио да изађемо али нас је упозорио да се крај извора налази група Албанаца. Када сам се окренуо да са доње стране усликам манастир, уљудно ме је замолио да то не чиним јер није дозвољено фотографисати војни пункт.
До извора нас је одвео узан мост преко набијале Бистрице. Брзо смо се вратили. Извор је био преплављен смећем, а неми погледи младих Албанаца, ненавикнутих на такве сусрете, утицали да се окренемо назад иако је сасвим могуће да у њима није било ничега непријатељског.
Повратак у Београд није био једноставан. Ниједна аутобуска линија не води до Дечана. Током доласка до манастира су нас пребацили пријатељи из Грачанице. За повратак смо за услугу морали да замолимо неког од момака из Гораждевца, фамозне „специјалце“. Један од њих је устао пре зоре како би дошао по нас и колима нас пребацио до Гораждевца, одакле рано ујутро креће аутобус који дуго вијуга од једне српске енклаве до друге пре него што стигне до Митровице и потом настави даље уз Ибар.
Боравак у Високим Дечанима и документи које сам у манастирској архиви прочитао оставили су дубок утисак на мене. Све што сам касније прочитао у вези манастира, његове историје и савремених догађаја, разумео сам другачије него што би то био случај да сам догађаје пратио само из Београда, удаљеног тек неких 250 километара ваздушном линијом, али смештеног у неки сасвим другачији свет.
У писмима Аљбина Куртија и Вљосе Османи више пута је поновљено да манастиру Високи Дечани не прети никаква опасност. Истакнуто је да у близини манастира није било ниједног озбиљнијег инцидента током протеклих десет године. Ако ту чињеницу прихватимо као тачну, и занемаримо привођење групе наоружаних Албанаца са обележјима ИСИС-а у близини манастира 2016. године, остаје чињеница да се Високи Дечани и Српска православна црква на Косову суочавају са много већом опасношћу од физичке.
Већ деценијама трају константни покушаји да се прво негира њихов српски идентитет, а потом и измени у албански. Споменици српске културе на Косову су трајна сметња албанском режиму у Приштини. Када су 1967. године представници Народног музеја Србије и других научних институција из Београда отишли на разговор код тада најутицајнијег покрајинског политичара, Фадиља Хоџе, како би договорили наставак истраживања на локалитету Ново Брдо у које, је у духу тадашње реформе југословенске федерације, требало укључити и научне институције из покрајине, Хоџа им је одговорио да „нас то (Ново Брдо) уопште не интересује, то је српски споменик“. Данас, ситуација се утолико изменила што су зидине тврђаве обновљене а у њеном средишту, на темељима православне цркве Светог Николе, седишта Новобрдске митрополије српске Пећке патријаршије у средњем веку, сада ниче „реконструкција“ католичког храма.
За оне који мисле да је позивање на континуитет и изјаве албанских лидера из времена комунизма промашено, нека се сете речи дугогодишњег лидера комуниста на Косову, Махмута Бакалија, члана албанске делегације у Рамбујеу. Као први сведок на суђењу Слободану Милошевићу у Хагу, Бакали је изјавио да је његов циљ за време СФРЈ било стварање Републике Косово. Бакали је, такође, у више наврата изјављивао да је његова политичка борба за време Југославије била „прагматична“, и да је њен крајњи циљ било „уједињење албанског народа“.
За све време трајања албанске доминације на Косову, која се током 20. века смењивала са српском, теку исти просеци чије манифестације видимо данас. Разлика је у томе што се они сада одвијају у околностима скоро апсолутне албанске контроле над Косовом. Српска православна црква, њене цркве и манастири, налазе се на мети јер представљају симбол вековног присуства Срба на овом простору и њихове дубоке увезаности са идентитетом Косова. Данас се тај идентитет свакодневно негира, под разноразним изговорима, као када се нпр. забрањује употреба бар три века старог термина Метохија јер наводно симболише време „Милошевићевог режима“.
Други разлог због кога се Српска православна црква налази на мети је што из њених редова данас, као и деценијама уназад, стижи упорна и документована сведочења о непоштовању закона и права, притисцима па и нападима на свештенике, вернике и имовину цркве. Манастир Високи Дечани је посебно трн у оку јер је у питању споменик културе од светског значаја, у коме обитава братство са широком сарадњом са бројним међународним институцијама и појединцима, које издаје публикације на неколико језика и упорно сведочи оно што режим у Приштини не жели да се чује.
Са каквом врстом притисака се братство суочава добро осликава пример из 2009. године, када су представници општинске власти у Дечанима у изјави за лист Зери тврдили да подизање зида око манастирског имања доводи до „подизања тензија у општини“, да је у питању „провокација“ са циљем да се „дестабилизује изградња државности Косова*“. Ако подизање зида око имања доводи у питање „изградњу државности“, она то свакако пуно говори о карактеру те државности. Ситуација у овом случају је још парадоксалнија јер су зидови око имања управо „изум“ Албанаца са Косова и окружују скоро свако албанско имање.
Када сам једног од монаха упитао што мисли о протестима и непријатељском ставу многих у окружењу, одговорио ми је да су у братству мирни. Чак и ако би дошло до неког инцидента, ако би спалили конаке, они ће и даље остати ту где јесу, крај моштију Светог краља, и наставиће да исповедају своју веру, поносно истичу свој српски идентитет и сведоче о свему што се догађа. Управо ту се крије главни разлог због чега се већ годинама саботира уписивање у катастар имовине која по пресуди припада манастиру, зашто се сваких неколико месеци активира прича о градњи међудржавног пута крај самом манастира, кроз специјалну заштићену зону, и зашто се братство напада у штампи и потежу тешке и очигледно лажне оптужбе на рачун игумана.
У писму организацији Европа Ностра Аљбин Курти и Вљоса Османи су навели да је декларација о независности била израз „једногласне воље народа Косова“, иако, сасвим извесно, она није била израз воље Срба, друге по бројности етничке заједнице на Косову. Оваквих изјава не мањка. Оне стално показују да албански режим Србе на Косову види као сметњу, страно тело, нешто што на Косову не припада. Због тога се са пуним правом може рећи да Високи Дечани, заједно са осталим објектима Српске православне цркве на Косову, не само да припадају листи најугроженијих споменика културе у Европи, већ су први на тој листи. Они су симбол идентитета и вековног присуства Срба на Косову, који су данас најугроженија етничка заједница у Европи.
*Ауторски текст је написан у јуну 2021. године.
О АУТОРУ:
Петар Ристановић
Петар Ристановић је историчар, запослен као научни сарадник у Институту за српску културу Приштина/Лепосавић. Аутор је награђиваних монографија „Косовско питање 1974-1989“ и „Илузија моћи.
Српски критички интелектуалци и комунистички режим“. У бројним стручним и публицистичким текстовим најчешће пише о развоју косовског питања и друштвеној историји комунистичке Југославије.