Да ли нормализација подразумева помирење?

Да ли нормализација подразумева помирење?

У наредним редовима ћу покушати да осветлим однос нормализације и помирења. Помирење дефинишем минималистички као процес превазилажења конфликта кроз обнову интеретничког поверења, међусобне комуникације и сарадње. Дакле, реч је о дуготрајном процесу који може да наџиви све прошле и будуће политичке споразуме. Циљ тог процеса надилази оквире негативног мира и тежи од суживота ка заједничком животу Срба и Албанаца. Основни изазов тог процеса је прошлост као извор (пост)конфликтности. Иако помирење може бити подстицано из различитих сфера, ограничавам се на институционалну димензију, односно помирење у оквирима бриселског дијалога. Нормализацију сагледавам двоструко: 1) процедурално – институционалне и формалне резултате договора између политичких представника; и 2) супстанцијално – реалност друштвеног живота и међусобних односа (социјална дистанца, перспектива заједничког живота…).

Од десет година споразумевања Београда и Приштине се очекивало да ће бројни постигнути договори водити ка финалној нормализацији односа и међусобном помирењу Срба и Албанаца. Теме које обухватају суочавање с прошлошћу, транзициону правду и политике помирења нису формално биле уграђене у званичне споразуме иако су у назнакама биле део преговарачког процеса, посебно по питању несталих и примопредаје посмртних остатака страдалих. Идеја разграничења прећутно је заговарала и потпуну амнестију за учеснике у сукобу, али до реализације никада није дошло. Напротив, деценија споразумевања је показала да се прошлост не може занемарити и да је нормализација односа немогућа без помирења. Манипулација бројем жртава и етнификовани захтеви за правдом постали су део колоритне инструментализације прошлости од стране политичких представника који су се самопрокламовали у ексклузивне тумаче некадашњег сукоба. Директна последица таквог деловања је да споразуми који нормализују живот људи на терену, уједно не поспешују међусобне односе, нити доприносе стварању позитивније перцепције тих односа у блиској будућности. Другим речима, досадашња нормализација није водила ка помирењу, па је изгледно да ће се и евентуални финални споразум задржати само на техничким и статусним питањима. Тако остварена нормализација лишена је своје супстанцијалне сврхе.

Нормализација у почетку суштински није подразумевала помирење, јер су сензитивна питања која се тичу конфликтне прошлости могла угрозити успешност преговарачког процеса. Сматрало се да ће технички договори, као и Бриселски споразум креирати минимум поверења између две стране, а потом отворити простор и за прошлост. Међутим, дијалог је кроз јавне интерпретације, чак и у моментима постизања договора водио у супротном смеру од поверења, а тиме и помирења.

Након застоја у дијалогу изазваног увођењем царинских такси на српске производе, међународни актери мењају приступ стављајући на сто осетљиве теме из прошлости. Суочавање са последицама рата започиње пре свега са техничким појединостима, као што је усаглашавање две стране око процедуре примопредаје посмртних остатака страдалих, али и отварања војних и полицијских ратних досијеа у циљу лоцирања више од 1600 особа које се и данас воде као нестале у сукобу на Косову током 1998-99. Такође, упркос многим опструкцијама и споровима, долази до помака у циљу проналажења масовних гробница. У новембру 2020. на основу исказа сведока откривена је гробница у површинском копу Кижевак код Рашке, где су екшумирани посмртни остаци 11 Албанаца, док је Специјално тужилаштво Косова наложило екшумације у селу Дрен, у Хасу, на Кошарама у општини Дечани и у Јавору али још увек није дошло до претраживања дефинисаних локација.

Нова фаза дијалога која је започела са Мирославом Лајчаком као специјалним представником ЕУ, по први пут као теме дијалога поставља питања несталих, интерно расељених и избеглица. То је у сагласности и са одлуком Савета 2020/489 којом се у склопу надлежности специјалног представника наводи под тачком б унапређење добросуседских односа уз промовисање помирења. Такође, и америчка страна пресликава ове захтеве који су своју формализацију добили у Вашингтонском споразуму где се у тачки 12 наводи: “Обе стране обећавају да убрзају напоре у проналаску и идентификацији посмртних остатака несталих лица. Обе стране се обавезују да идентификују и имплементирају дугорочна одржива решења за избеглице и интерно расељена лица.

Обе стране се обавезују да идентификују званичника за везу који ће водити ове активности у оквиру министарстава својих Влада, координирати између Београда и Приштине, и достављати годишњи извештај о броју решених случајева, и броју случајева на којима се још ради.” Ова политика је настављена и након одласка Доналда Трампа, па тако Габријел Ескобар, актуелни заменик помоћника државног секретара САД изјављује почетком септембра 2021. у вези са расељеним и несталим да је у питању „најхитнија тема… хуманитарно питање које не треба блокирати због политичких спорова”. Промењен приступ почива на претпоставци да се базично поверење између две стране може остварити управо решавањем неких од болних последица сукоба, као и да финални споразум не може бити наметнут без минималних предуслова за помирење.

Ставови грађана на Косову након 10 година споразумевања указују на висок степен етничке дистанце који не оставља простор за помирење, разумевање и изградњу заједничког живота између Срба и Албанаца. Чак 62% испитаника се изјаснило да веома мало верује у перспективу помирења, од чега 69,8% чине припадници албанске, а 30,1% српске етничке заједнице. Од оних који су се изјаснили да делимично верују (25%), 81,2% су припадници већинског народа, а 18,4% мањинске српске заједнице. У овом случају помирење не би требало доживљавати као идеализовану слику усаглашених наратива о прошлости и закопаних непријатељстава, али је статус Косова пре свега детерминисан капацитетима за изградњу мултиетничког друштва. То значи да постоји директна корелација између међуетничког помирења и сагласности Албанаца и Срба око јединствене политичке заједнице.

Посебан проблем у остваривању помирења је захтев за правдом. Ставови грађана на Косову указују на поражавајући податак – њих 89% сматра да у постконфликтном периоду није дошло до озбиљнијег суочавања с прошлошћу у виду достизања правде за жртве. Иако се ставови анкетираних грађана могу тумачити као субјективни осећаји и доживљаји „правде“, они у сваком случају одређују домете међуетничког поверења и заједничког живота. Уједно, они говоре о стварним дометима међународних, хибридних и националних инстанци у остварењу транзиционе правде. Преовлађујући осећај да није задовољена правда за жртве рата може бити трајни фактор ометања сваког озбиљнијег резултата у процесу помирења. Посебно у одсуству првог корака који води ка правди, а потом и помирењу: признање злочина и жртава.

Такође, више од две деценије након сукоба без достигнуте правде за жртве намећу идеју о колективној амнезији као једином путу ка помирењу. Међутим, као што је Теодор Адорно, још 1959. у есеју „Шта значи: рад на прошлости?“ истакао: „постоји жеља да се подвуче црта, да се прошлост по могућству избрише из сећања. Став да све треба да се заборави и опрости, који би могао да доликује само човеку ком се десила неправда, заговарају саучесници људи који су ту неправду и починили.” Суштина проблема односа између Београда и Приштине је што су креатори политика и доминирајућег става, људи који су учествовали или саучествовали у сукобу и подстрекивању сукоба. Стваран рад на прошлости и политикама помирења је у њиховом случају суочавање с одговорношћу која се последично са колективитета пребацује на појединце.

На крају, отежавајућу околност по помирење представља претходни конфликт који није само креирао аутовиктимизирајуће наративе, већ је постао и уградни елемент националних идентитета. Колективно сећање на сукоб утицало је на обликовање идентитета, а уједно и на дефинисање трајног непријатеља нације. Легитимизација помирења значила би демитологизацију конфликта и редефинисање савременог националног идентитета. Међутим, све је изгледније да је нормализација прихватљива за обе стране само до једног момента – онда када не значи и могућност помирења Срба и Албанаца.

О АУТОРУ:

Стефан Сурлић

Рођен је 30. јануара 1989. године у Приштини, Република Србија. Основне студије завршио је 2011. године на Факултету политичких наука Универзитета у Београду на смеру политикологија. Након тога завршава и мастер академске студије на матичном факултету, модул: Политичка теорија, политичка социологија и институције.

Докторске студије политикологије уписује на Факултету политичких наука Универзитета у Београду у октобру 2012. године. Тренутно је асистент на предмету Упоредна политика.