Габријел Ескобар: „човек за специјалне задатке“ и „специјалне државе“

Габријел Ескобар: „човек за специјалне задатке“ и „специјалне државе“

Кад односи две државе не могу да изађу из оквира који су већ постављени и  када имамо системске разлике у интересима и погледима између актера, онда се велике наде полажу у оне који су на челу тих држава и других важних државних тела, посебно у периодима када долази до промена на руководећим позицијама.

Током последњих двадесетак година, односи Србије и Сједињених Америчких Држава функционисали су, између oсталог, и по таквој једној матрици. Од Колина Пауела и Рама Емануела, до Веса Мичела, Метјуа Палмера и Ричарда Гренела (да се не враћамо раније у прошлост и људе попут Лоренса „Ларија“ Иглбергера и Брента Скоукрофта) траје наша опседнутост да њихова повезаност са нашим просторима може унапредити интересе Србије у Вашингтону и допринети иновативнијем решењу како косовско-метохијског питања тако и повратку стратешког партнерства са Сједињеним Државама, попут оног са почетка педесетих година двадесетог века.

Габријел Ескобар

Најновији такав случај је предлог да Габријел Ескобар, досадашњи заменик шефа мисије у америчкој амбасади у Србији, постане заменик помоћника државног секретара за европске и евроазијске послове.

Радио је на нашим просторима у више наврата, први пут од 1998. до 2001. када је био шеф кабинета у Канцеларији високог представника и шеф канцеларије америчке амбасаде у Бања Луци, заменик шефа дипломатског тима за везу у Подгорици и што је посебно занимљиво, шеф политичког одељења у поново отвореној америчкој амбасади у Београду 2001. године.

Последњи пут на подручју бивше Југославије ангажован је у августу 2019. када је постао заменик амбасадора у Амбасади САД у Београду и обављао је ту функцију до почетка септембра ове године када је отишао на дужност заменика помоћника државног секретара у Бироу за европске и евроазијске послове Стејт департмента где  је на том месту заменио још једног доброг познаваоца прилика код нас, Метјуа Палмера.

Људи који га познају кажу да је више човек из сенке него неко ко воли да буде у центру пажње, али да ниво знања који поседује свакако говори да је реч о озбиљном професионалцу и каријерном дипломати који успешно извршава додељене задатке. У том смислу, функција коју ће обављати одговара његовом темпераменту. Наиме, у ланцу управљања у Стејт депaртменту, заменик помоћника државног секретара изнад себе има помоћника државног секретара (вршилац дужности у бироу за европске и евроазијске послове тренутно је Морин Кормак, а ускоро се очекује да ту функцију преузме Карен Донфрид), потом подсекретара за политичка питања (у Бајденовој администрацији је то амбасадорка Викторија Нуланд), заменика државног секретара (сада је то Венди Шерман) и наравно државног секретара, Ентонија Блинкена.

Додајмо овоме и Савет за националну безбедност и канцеларију Савета за националну безбедност, људе око председника те самог председника Сједињених Држава, и није тешко да схватимо да иако његова  позиција није без значаја она је далеко од одлучујуће кад је су у питању конкретне политике према нашем подручју. Сетимо се само како се његов претходник на овој функцији нашао на „ничијој земљи“ када је Доналд Трамп у октобру 2019. године поставио Ричарда Гренела за специјалног изасланика за преговоре Београда и Приштине. Палмер је остао ту и задржао је своју функцију, али су сви знали где почива реална моћ и чија реч има већу тежину.

Иако Бајденова администрација посвећује много већу пажњу процедури и Стејт департмент и професионални дипломатски кадар има много већу тежину у спољној и безбедносној политици него што је то био случај у време Трамповог мандата, не треба то узимати баш „здраво за готово“, поготово не у кризним ситуацијама, што је недавно повлачење из Авганистана и показало. Све то нам говори да ће улога Габријела Ескобара бити важна али не нужно одлучујућа у стварању и спровођењу спољне и безбедносне политике Сједињених Америчких Држава према региону Западног Балкана и Републици Србији.

Утисак да ће Бајденова администрација препустити водећу улогу Европској унији а самим тим Немачкој у преговорима Београда и Приштине, али и решавању политичке кризе у Босни и Херцеговини и другим горућим питањима на Западном Балкану, додатно је појачан именовањем немачког политичара Кристијана Шмита за Високог представника за Босну и Херцеговину.

Ипак, одлазак Ангеле Меркел са места савезне канцеларке ставља тај покушај синергијског деловања трансаатлантских савезника на Западном Балкану на велику пробу и без оперативног ауторитета који ће, нарочито у ономе што је највећи проблем у досадашњим преговорима Београда и Приштине посебно, а то је спровођење оног што је обећано и договорено.

Из тих разлога Сједињене Америчке Државе не треба отписивати као „ауторитет у задњој инстанци“ који ће померати ствари, поготово на терену. Ако ништа друго Габријел Ескобар, биће важан зупчаник у том механизму који се после више од две деценије од завршетка оружаних сукоба на простору бивше Југославије и даље не сналази у проналажењу трајног и одрживог решења.

О АУТОРУ:

Драган Живојиновић

Мр Драган Живојиновић је сарадник на Универзитету у Београду – Факултету политичких наука на предмету Међународни односи. Поред тога секретар је центра за студије Сједињених Америчких Држава Факултета политичких наука Универзитета у Београду као и секретар мастер академских студија САД на истом факултету. Подручје интересовања су му Међународни односи, спољна и безбедносна политика Сједињених Америчких Држава и спољна политика Србије.

Сарађивао је у преводу студије Џозефа Наја, Како разумевати међународне сукобе (превео проф. др Драган Р. Симић, 2006), а био један од преводилаца књиге Џона Миршајмера, Трагедија политике великих сила (2009, 2017) (са проф. др Драганом Р. Симићем и Миљаном Филимоновићем) и Роберта Шулцингера, Америчка дипломатија од 1900. године (2011) (са проф. др Драганом Р. Симићем) на српски језик.

Поред тога, објавио је више од тридесет текстова у научним и стручним часописима и зборницима радова и уредио десет књига и зборника радова. Дипломирао је и магистрирао на Универзитету у Београду – Факултету политичких наука на смеру Међународни односи. Био је стипендиста Фулбрајтовог програма о националној безбедности САД на Универзитету Калифорније Сан Дијего.