Главни проблеми у остваривању имовинских права Срба на Косову

Главни проблеми у остваривању имовинских права Срба на Косову

“Заједничка финансијска и имовинска потраживања“ представљају једну од осам дефинисаних тема у дијалогу Београда и Приштине уз посредовање Мирослава Лајчака, специјалног представника ЕУ. Разговори на ову тему покренути су у септембру 2020. али до данас нису остварени већи помаци. Међутим, утврђивање и заштита имовинских права приватних лица једно је од кључних предуслова за изградњу помирења, суживота и перспективе повратка расељених и избеглих лица, што би уједно довело и до дуго прижељкиване нормализације односа између две стране. Велики број нерешених случајева, као и примери нових узурпација без адекватне институционалне заштите указују на системски проблем заниемаривања једног од основних људских права и неопходност да ово питање буде на листи приоритета у наставку преговарачког процеса.

Нажалост, питање имовине се у претходним рундама дијалога сводило на техничко, у коме постоји проблем са поузданошћу регистра имовине на Косову због катастарских књига који су однете од стране институција Републике Србије у току сукоба 1999. Стога је 20. октобра 2011. посредством ЕУ представника постигнут договор назван „Радни закључак тростране групе за спровођење у области катастарских података” који је подразумевао скенирање и индексирање катастарских књига у поседу Србије а које се односе на имовину приватних лица на територији Косова. Оснивање Косовске агенције за упоређивање и верификацију имовине (КАУВИ) је директан резултат Споразума о повратку катастарске евиденције постигнутог између Београда и Приштине током техничког дијалога 2011, али је дошло до одуговлачења са усвајањем закона о оснивању Агенције која тек 2016. добија нормативни основ за своје функционисање. Такође, процес упоређивања и верификације није почео ни у 2021. иако је Делегација ЕУ потврдила да је индексирање и скенирање потребне документација завршено у целости.

Међутим, поред упоређивања и верификације катастарске евиденције, суштински проблем остаје велики број узурпиране, одузете или порушене имовине. Тачан број случајева одузете имовине није утврђен ни од једне релевантне институције будући да су се у међувремену одређени спорови решавали, а настајали нови примери узурпације објеката или земљишта. Ипак, након рата на Косову 1999. године, мисија УН-а је регистровала 42.749 случајева одузете имовине, од чега је „96,84 одсто или 41.399 узурпираних имања припадало Србима“. Један од главних аргумената у постконфликтној изградњи институција на Косову је да проблем нема етнички карактер и да је одсуство владавине права реалност са којом се суочавају сви грађани који живе на Косову, укључујући Албанце и Србе. Ипак, чињеница да се 96,84% предмета узурпације од завршетка рата односи на имовину Срба, даје слободу да се ситуација окарактерише као системска дискриминација припадника српске заједнице и њиховог права на уживање привате својина.

У досадашњим угрожавањима права на имовину, препознају се следеће радње и процеси који сведоче о системском карактеру проблема:

Фалсификовање докумената – у великом броју случајева појављује се лажна овлашћења оверена код косовских или нотара из иностранства о наводној сагласности стварног власника предметне имовине да у њихово име буде продата или отуђена на име дуга. Друго, фалсификују се купопродајни уговори на основу којих се захтева промена власништва у катастарским књигама. На крају, фалсификују се и судске пресуде нпр. непостојећих судова у Србији којим се тврди да је спор решен у корист узурпатора објекта или земљишта.

Непоштовање судских одлука – судски процеси су у већини случајева дуготрајни и без епилога, а у ретким окончањима са пресудама у корист стварног власника не долази до примене на терену, тј. деложације, или договорене надокнаде/одштете. Не постоји кооринација између надлежних органа а етнички принцип отежава било какво остварење правде за припаднике заједнице који се у јавном дискурсу представљају као “окупатори” или непријатељи косовске државности.

Намерна оштећења или потпуна уништавања имовине – ово се посебно односи на имовину која је неретко на атрактивној локацији, а која је у поседу расељених лица која немају косовска документа и који након рата не живе више на Косову или у градским срединама. Намерна оштећења или потпуно руинирање се приписује зубу времена, што локалним властима у спрези са заинтересованим странама отвара простор за легализацију криминалних радњи, отимање имовине и промену намене.

Узурпација праћена претњама и уценама – у великом броју случајева узурпатори имовине упућују претње и уцене стварним власницима да ће оштетити или уништити предметну некретнину, или да ће спречити било какав покушај продаје или издавања. Стога је програм закупа који је преузела и новоформирана КАУВИ најчешће изнуђено решење којим се легализује боравак или коришћење непокретности од стране узурпатора уз месечну надокнаду.

Катастарско кривотворење – као радња је примећено у више општина на Косову где узурпатори земљишта у договору са овлашћеним лицима који раде у катастру мењају стварно стање на терену супоротно одлукама суда, надлежних агенција и власничким папирима. Оштећени појединци су често у ситуацији да обнављају поступке пред судовима и надлежним агенцијама, да поново подносе захтеве будући да надлежни катастар не уважава одлуке осталих институција и самоинцијативно мења власничку структуру пре свега над имовином која припада Србима.

Досадашње искуство у остваривању права на имовину на Косову показало је некоординисаност различитих институција, где једна другој често оспоравају искључиву надлежност. Тако се упркос пресуди Уставног суда Косова у случају Драже Арсића да су одлуке различитих агенција надлежних за имовину коначне и правоснажне у имовинским споровима, и даље покрећу спорови пред основним судским инстанцама који разматрају управо одлуке ових агенција. На основу ранијих нормативних аката, мандатима ДСИП, КАИ и КАУВИ (које су временом мењале званичне називе и делокруг надлежности) дата је искључива надлежност над нерешеним имовинским захтевима повезаним са сукобом, а жалбе на њихове одлуке могуће је поднети искључиво Врхновном суду Косова. Могуће је спорити овакав правни механизам који заштиту имовинских права поверава владиним агенцијама, посебно када се узму у обзир скромни резултати и показана стручност у раду, али то не значи да редовни судови могу самоиницијативно кршити законе и пресуде Уставног суда и додатно успоравати и отежавати дуготрајан процес остваривања основног људског права и две деценије након конфликта.

КАУВИ као агенција према косовском законодавству има широк спектар овлашћења као што су: регистровање одлука у катастарским књигама, стављање имовине под своју управу, исељење, конфискацију, рушење незаконитих грађевина, аукције, договоре о закупу, као и механизме посредовања у спровођењу одлуке о конфискацији и рушењу незаконито изграђених објеката. Стога, изводи се закључак да би тема заједничких финансијских и имовинских потраживања у дијалогу Београда и Приштине требало пре свега да се посвети делотоврним механизмима који ће овој агенцији обезбедити стабилно финансирање, ефикасну координацију са осталим институцијама, неоспоравани статус коначног органа, професионализацију особља и чланова управних органа, изразит мултиетнички карактер, као и дефинисан рок за решавање спорних предмета. Предуслов за тако нешто је утврђивање тачног броја нерешених случајева. Званично представљени подаци Агенције је да је остало нерешених 12.823 случајева, што се не поклапа са редовним извештајима о напретку у остваривању имовинских права од стране других институција и организација које се баве овом темом.

Велики број узурпиране, порушене или оштећене имовине представља једну од суштинских препрека за очување мултиетничке заједнице на Косову, директно угрожава егзистенцију припадника спрске заједнице и трајно спречава било какву озбиљнију иницијативу за повратком расељених лица. Значајан проток година у многим случајевима онемогућава било које друго решење осим обештећења, али у оквирима постојећег дијалога и такав приступ решавању проблема имовинских права делује неоствариво.

О АУТОРУ:

Стефан Сурлић

Рођен је 30. јануара 1989. године у Приштини, Република Србија. Основне студије завршио је 2011. године на Факултету политичких наука Универзитета у Београду на смеру политикологија. Након тога завршава и мастер академске студије на матичном факултету, модул: Политичка теорија, политичка социологија и институције.

Докторске студије политикологије уписује на Факултету политичких наука Универзитета у Београду у октобру 2012. године. Тренутно је асистент на предмету Упоредна политика.