Хоће ли бити „краја историје“?

Многе политичке појаве се често тумаче као део праволинијског кретања историје ка једном зацртаном, неизбежном циљу. У социјалистичким земљама, тај циљ је био стизање до комунистичког друштва; у ЕУ, то је „све ближа Унија“; док је, код политике Александра Вучића и Српске напредне странке (СНС) према Косову*, реч о споразуму о свеобухватној нормализацији, којом би се решио његов статус. Оваква поставка ствари подразумева да се, временом, стварају све бољи и бољи услови, отклања једна по једна препрека, док циљ не буде надохват руке.

У случају Србије и Косова*, оваквом погледу кумовала је Европска унија, пре свега постављањем свеобухватног, правно-обавезујућег споразума, као једног од услова за чланство Србије у ЕУ у преговарачком оквиру из 2014. године. И данас ЕУ инсистира на оваквој поставци, а специјални представник за дијалог Београда и Приштине Мирослав Лајчак наглашава да се све време ради на „елементима“ управо тог правно-обавезујућег споразума.

Овакво тумачење прихватио је и део јавности у Србији, пре свега опозиционо оријентисан, склонији да поверује да ће Вучић у једном тренутку „дати Косово“. За присталице овог виђења, сваки нови уступак у преговорима је једна препрека мање на том путу, а Вучићеве, суштински ретке, изјаве у компромисном тону, јесу „кување жабе“ које треба да превазиђе последњу и највећу препреку, јавно мњење.

Утицај оваквог виђења ствари у делу српске јавности огледа се и у феномену да код сваке иоле значајнијег догађаја у политичком животу Србије и запада тумачи као тренутак у ком је „крај историје“ стигао, у којем је време да се „испоручи оно што је (негде, некад) обећано“. На пример, то је важило за почињање унутрашњег дијалога о Косову у лето 2017; па онда, за приближавање краја мандата Федерике Могерини; онда су, крајем 2018. и почетком 2019. уследила писма председника Доналда Трампа са позивом да се „искористи тренутак“ за пуну нормализацију односа; на крају су напори његове администрације довели до много ограниченијег помака.

Причало се да је „дошло време“ и након избора 2020, када је СНС освојио практично цео парламент, а твит Доналда Туска „што већа већина, то већа одговорност“ тумачена је управо у кључу решавања Косова. Коначно, повратак Демократа на власт у САД такође је покренуо причу да ће се процес привести крају. Од тада јавност ишчекује појачавање притисака, али за сада није било јасних сигнала да је до тога дошло – а „нова“ администрација више и није тако нова.

Испада да се историја не креће баш толико праволинијски, као што су увидели и комунисти и евро-ентузијасти са почетка текста.

Седам-осам година није, наравно, превише дуг период, сем за сем за преговараче и грађане погођене (не)спровођењем договореног. Међутим, очекивања су била да ће и грађани и власт Србије бити све спремнији за склапање коначног споразума како време буде пролазило, а међународне околности све више ићи на руку таквом ишоду. Данас се може оправдано поставити питање да ли су ови предуслови, потпуно супротно очекивањима, у лошијем стању него на почеку процеса.

Неумољиво јавно мњење

Неизбежан фактор је јавно мњење, које од 2013. па до 2021. није нимало омекшало када је реч о решавању косовског питања. Рецимо, у анкети коју су од децембра 2013. до јануара 2014. спровели истраживачи Нове спрске политичке мисли, на питање да ли требало прихватити признање независности Косова као услов за чланство у ЕУ, 68% је било против, а 22% за. То су, још, биле и најбоље бројке за заговорнике признања. У мају 2015, у истраживању исте организације, 71% је било против, а само 15% за. У јулу 2016, у истраживању Института за европске послове, „не“ признању као услову за чланство у ЕУ каже 80% грађана, а „да“ 14%.

Коначно, истраживања јавног мњења Центра за друштвени дијалог и регионалне иницијативе (ЦДДРИ) из 2019. и 2021. (април и август) показују да је јавно мњење поприлично стабилно – против признања независности чак и у замену за чланство у ЕУ је увек око 70% грађана, док би за такав ишод било тек 15-20%.

Занимљиво је да су врло ретка истраживања у Србији која директно постављају питање „да ли сте за признање Косова“, већ се, као у претходним примерима, то ставља у контекст уласка у ЕУ, што би требало да јача позицију оних који су заговорници признања. Чак и уз ту „помоћ“, као што се види, разлика је убедљива и стабилна.

Поред директног признања у тренутним границама, током последњих година искристалисала су се још два, уз одређене варијације, модела нормализације односа – признање, али уз промену граница тако да Србија добије север Косова; и омогућавање Косову* да добије чланство у Уједињеним нацијама, али без формалног признања.

ЦДДРИ је тестирао обе ове опције у својим истраживањима из 2021, која су показала да, у најбољем случају, признање Косова у измењеним границама има подршку 23% грађана (април 2021). С друге стране, непризнавање Косова*, али омогућавање његовог чланства у УН, у истраживањима ЦДДРИ стизало је до 30% (мада ни међу њима није било већине која безрезервно подржава ову опцију).

Истраживања јавног мњења, дакле, прилично су јасна – у Србији не постоји већина ни за једно од потенцијалних решења косовског питања. Таква ситуација није привремена. Додуше, за опције поделе Косова и његовог чланства у УН без формалног признања вероватно још није прошло довољно времена да би се могло говорити о неумољивом тренду. Оно што је, међутим, јасно јесте да она тренутно нису решење. Што је још важније, ни власт их не види као такве, јер већ годинама не постоји никаква спремност да се за њих одлучно заузме у јавности.

У судару са овом препреком постоје само две опције – да се иде против јавног мњења, с једне, или да то јавно мњење покуша да се обликује, са друге стране.

Можда би се могло претпоставити да (полу)ауторитаран лидер као што је Александар Вучић, који није одговоран грађанима на исти начин као лидери консолидованих демократских земаља, могао да, без обзира на непопуларност решавања статуса Косова, то и уради. Могао би се позвати на пример онога што је већ остварено у оквиру Бриселског дијалога, а што није имало априорну подршку јавности, пре свега интеграција косовских Срба у тамошње институције. Такође би се могло указати на релативно скорије примере уласка Црне Горе у НАТО и питање имена Северне Македоније, што такође нису биле довољно популарне мере, па су ипак спроведене.

Сви ови аргументи ипак нису довољно убедљиви. Почнимо од краја – улазак Црне Горе у НАТО и промена имена Северне Македоније јесу били потези који нису имали одлучујућу подршку јавности, али такође нису имали ни изблиза овако убедљиву надмоћ противника над присталицама као у Србији. У време ступања Црне Горе у НАТО Центар за демократију и људска права налазио је да је број присталица и противника готово изједначен, док је у Северној Македонији пред референдум о промени имена 57% грађана у анкети за Међународни републикански институт подржало промену имена у замену за улазак у НАТО и ЕУ; наравно, у годинама које су дошле само се чланство у НАТО остварило, док се на почетак преговора о чланству за ЕУ, након изразито штетних одлука по кредибилност Уније на Западном Балкану, још увек чека – што такође, без сумње, има утицаја и на дијалог Београда и Приштине.

Нема никакве сумње, даље, да су одредбе Бриселских споразума, посебно када је реч о интеграцијама већински српских општина у косовске институције, спровођене на недемократски начин, уз различите врсте принуда и застрашивања о којима су актери тих догађаја више пута посведочили. Међутим, то се не може аналогијом превести на питање статуса. Животна питања Срба на Косову немају исту тежину у перцепцији грађана као захтев да Србија никад не призна Косово, због дубоко укорењених замишљених граница националне државе, као и, што би неки стручњаци аргументовали, осећаја „онтолошке несигурности“ који би тај чин изазвао. Осим тога, ту је и много практичнији разлог, а то је да су Срби на Косову, због релативно малог броја и већег степена зависности од институција Србије, далеко подложнији утицајима од целокупног становништва.

На крају, ту је и важна чињеница да ауторитарни режими нису увек на истом степену стабилности. У овом тренутку изгледа као да је председник Вучић пропустио најбољу прилику за решавање овог питања, а то је период у којем је његова власт била најстабилнија – од председничких избора у априлу 2017. до избијања протеста „1 од 5 милиона“ у децембру 2018.

Ако је некада постојало време у којем је Вучић могао да се посвети повлачењу непопуларног потеза и управљању његовим последицама, то је био тај период, када је власт била заокружена, а није било већих криза за решавање. Од децембра 2018. па све до данас, Вучић је у сталном „кризном менаџменту“ – поводом грађанских протеста, поводом бојкота избора и кризе демократског легитимитета, поводом пандемије COVID-19, поводом „цурења“ све већег броја афера, те поводом политичког сукоба са неким од чланова Српске напредне странке.

Иако ниједна од ових криза, очигледно, није била довољна да доведе до пада власти, председник Србије је у овом тренутку у рањивијем положају него што је био 2017. и 2018. године, што се и види по оклевању да се повуче било какав потез штетан по рејтинг. Само ове године, то се видело на случајевима Закона о истополним заједницама и око било каквих мера везаних за сузбијање пандемије.

Ако је за време периода током којег му је власт била најстабилнија, Вучић само покренуо унутрашњи дијалог о Косову који није произвео никакве опипљиве последице, и опрезно пустио у етар идеју о размени територија, не може се очекивати да би својевољно покушао да повуче било какав непопуларан потез докле год се макар, поново не успостави такво стање стабилности. Тренутно је тешко проценити када би то могло да се деси.

Све краће шаргарепе и штапови

Остаје, дакле, опција преобликовања јавног мњења. Међутим, и овде је ситуација тренутно много неповољнија него што је то била на почетку процеса нормализације.

Пре десетак година, доминантан аргумент присталица решавања статуса Косова били су да је оно неопходно због чланства у Европској унији. Додавао се и разлог стабилности и мира у региону. Како данас стојимо са овим аргументима?

Већ видимо, на основу истраживања, да чланство у ЕУ није ни изблиза довољан мотив за прихватање независности Косова (да ли би, можда, био примамљивији када је реч о чланству Косова у УН без признања, није још тестирано). Можда се могло очекивати да ће се јавно мњење мењати како чланство буде опипљивије и „надохват руке“. Проблем је у томе што за Србију чланство у ЕУ и данас тек теоретско, а европска перспектива вероватно даља него што се чинило 2013. или 2014. године.

Потпуно је, наравно, немогуће замислити да би власти у Србији и почеле да заговарају било шта без чврстих гаранција о скором чланству у ЕУ. Међутим, тренутно у Унији нема сагласности које би ту гаранцију пружило. Владе неких држава чланица већ годинама су скептичне према проширењу, пре свега због, у њиховим очима, негативних искустава проширења из прве деценије 21. века и тежње да се Унија учини функционалнијом, што ће се још теже постићи са већим бројем чланица. Кризе кроз које је Унија прошла – финансијка, мигрантска, „Брегзит“, затим и све дубљи јаз око владавине права између, углавном, старих и нових чланица, утичу на то да се ЕУ бави унутрашњим проблемима и остаје без, како оцењују њени лидери, способности да се прилагоди још једном ширењу. Политика проширења, због свих ових фактора, дошла је у најнеповољније стање у последњих 30 година и не види се брзи излаз.

Још је теже направити аргумент да би потписивање споразума власти у Београду и власти у Приштини довело до трајног смиривања тензија у региону и дуготрајне стабилизације. Можда је то један део те слагалице, без које сарадња између Београда и Приштине не би могла да се развије у пуном смислу, али, као што видимо и у случајевима других земаља Западног Балкана, то што су државе међународно и међусобно признате није довољан услов за одсуство тензија и одустајање од наратива и активности које, „ударајући“ на идентитетска питања, ситуацију у региону чине нестабилном. Овде се, наравно, првенствено мисли на тренутне ситуације у Црној Гори и Босни и Херцеговини.

С друге стране, када је реч конкретно о Косову, као што показују сва истраживања ЦДДРИ, без успостављања Заједнице српских општина, практично не би било никакве шансе да се одобровољи јавно мњење. У последњих годину дана, посебно од повратка Аљбина Куртија на власт, поново се интензивирао фокус и на безбедност Срба на Косову, а не види се како би у Србији могла да се заговара решавање статуса без добијања чврстих гаранција по овом питању. Подстицаји за решавање иједне од ове две ствари на Косову* изгледају врло слаби.

У овом тренутку је, дакле, врло тешко водити неку врсту „утилитаристичког“ аргумента за решавање питања статуса. Преостала би нека врста „моралног“ аргумента који почива на тврдњи да убедљива већина косовских Албанца не жели да живи унутар Србије чак и са најширом могућом аутономијом и да се, посебно када се узме у обзир наслеђе сукоба деведесетих, тај избор треба поштовати. Наравно, овај аргумент имао би мали број присталица у Србији, а данашња медијска атмосфера изгледа још неповољнија за овакве ставове него што је то била раније.

Ова последња опаска скреће пажњу на још једну чињеницу – да се српско друштво од 2012. године у великој мери поларизовало на присталице и противнике власти, то јест око Александра Вучића. Ово представља још једну отежавајућу околност за евентуално заговарање решавања статуса Косова, поготово ако би се оно морало решити на референдуму за промену Устава. До сада је власт могла да рачуна на подршку на нешто више од 2 милиона грађана Србије – питање је да ли би око статуса Косова и даље могла да рачуна на све њих. А чак и да би, да ли би то било довољно? Тешко је замислити да би тренутна власт могла да спроведе успешан референдум без, макар прећутне, подршке дела критичке јавности и опозиције које је последњих година, у атмосфери озбиљне друштвене поларизације, стајала на супротној страни. Чак и ако би неки од њих сматрали да питање Косова треба решити, да ли би им било више стало да виде то, или пораз политике Александра Вучића, поготово на референдуму?

У Северној Македонији, у време промене имена, власт Социјалдемократског савеза је била у бољој позицији. Не само да је подршка промени имена била популарнија, већ је власт уз себе имала етничке албанске партије, које су имале утицај на значајан део бирачког тела. Чак и поред тога, била је неопходна сарадње дела опозиције, тј. чланова ВМРО-ДПМНЕ. Српска власт има јаче ауторитарне полуге моћи него македонска власт, али она је релативно поништена непопуларношћу решења и потребом да се „подели одговорност“ пред јавношћу.

Када овакву ситуацију анализира спољнополитички одлучилац у Вашингтону, Бриселу, Берлину или Паризу, тешко је видети како би му се појачавање притиска на Србију могла чинити као добитна комбинација. Притисак који би имао за циљ неку врсту изолације Србије не би функционисао као деведесетих година, због промене међународних околности и раста утицаја Кине и других играча у региону. А чак и ако би подстакао власти да раде на склапању споразума, ради његове дугорочности, то би морало да се решава путем преобликовања јавног мњења што је, још једном, врло тешко без одговарајуће награде.

Историја наставља да тече

Видели смо, дакле, следеће – јавно мњење поводом решавања статуса Косова није се поправило; власт у Србији тренутно је у неповољнијем положају да га наметне него пре неколико година; а раније релевантни аргументи, укључујући обећање чланства у ЕУ и регионалног мира и стабилности, изгубили су на убедљивости. Када уз то још додамо друштвену поларизацију у Србији која знатно отежава окупљање око заједничког циља и невољност пре свега ЕУ и САД да уложи знатна средства у притиске да се ово питање што пре реши, видимо зашто се може тврдити да је решавање статуса данас вероватно даље него што је било на почетку процеса нормализације.

У овом тренутку делује да ће се политичка криза и нестабилност у Србији наставити још неко време. Тренутно је вероватније је да ће се власт СНС поново учврстити него да ће доћи до њене смене, што је један од предуслова за бављење статусом Косова, без обзира на дебату колико би то заправо било добро за Србију. То је, међутим, тек један од предуслова. Потребно је и оживљавање проширења ЕУ и сарадљивост власти у Приштини, па и највероватније нека врста релаксације односа унутар Србије како би одговорност за ово питање могло да се „подели“. Све ово говори да „крај историје“ неће скоро наступити. Друго је питање да ли ће се изаћи из такве политичке парадигме, и са стране ЕУ и са стране дела српске јавности. Тренутно изгледа да су актери уверени да би такав поступак био превише драстична и ризична промена постојећег стања.

О АУТОРУ:

Александар Ивковић

Александар Ивковић завршио је међународне студије на Факултету политичких наука у Београду 2019. Истраживач је Центра савремене политике из Београда, а такође ради као уредник вести и аутор на порталу European Western Balkans.

Ко-аутор је четири годишња извештаја „Стање демократије у Србији“ у издању ЦСП, као и два годишња Алтернативна извештаја о младима Кровне организације младих Србије.

По завршетку Студија будућности Београдске отворене школе, један је од предавача на модулу „Погледи ка Европи“. Стажиста је Европског парламента у Бриселу у периоду октобар 2020 – фебруар 2021, у Секретаријату за спољне послове.