Излазак из сенке Контакт групе и реанимација преговора

Излазак из сенке Контакт групе и реанимација преговора

                       Неубедљиво представљање Ахтисаријевог плана и неприхватљивост његовог садржаја за све преговарачке стране довели су до потребе проналаска нових начина за трагањем за компромисом и одрживим решењима. Противречни предлози долазили су из Београда, односно Приштине. Наставак преговора, оспоравање легитимитета именованом посреднику, потрага за заштитником у Савету безбедности, уверавање представника великог броја земаља на маргинама заседања органа УН у исправност сопствених аргумената и жустро противљење садржају Ахтисаријевог плана и елементима државности који су у њему пронашли место били су окосница дипломатског деловања Србије. На другој страни, представници привремених институција самоуправе на Косову и Метохији заузимали су супротстављено становиште. Привид конструктивности и подршке даљем процесу преговарања одржаван је иницијалном сагласношћу са предложеним планом и неформалним гаранцијама САД и појединих земаља ЕУ да ће у крајњој инстанци то исходовати статусом независне државе. Одсуство спремности да се преговара о статусу, за који је албанска страна веровала да је решен предлозима из Ахтисаријевог плана, биће тег око врата процесу који још није није започет.

            Иако Савет безбедности није имао слуха за залагање ових актера (САД и дела ЕУ) да се предложени план прихвати, лобистичко деловање настављено је на састанку Г7 у јуну 2007. године када је рођена идеја о додатном мандату додељеном Контакт групи, односно формату Тројке (САД-ЕУ-Руска Федерација). Према тој идеји, преговарање је требало наставити, али овај пут орочено на 120 дана. Такав развој догађаја био је снажно индикативан: период од 120 дана истоветан је транзиционом периоду предвиђеном Ахтисаријевим планом када би уставни и други имплементациони механизми требало да ступе на снагу. Дипломатске активности које су уследиле у виду подношења предлога резолуције Савету безбедности да се таква идеја и правно формализује биле су само делимично успешне. Мандат формату Тројке Контакт групе да настави са напорима довођења преговарачких страна до решења у себи је садржао основе Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација, односно понављање десет принципа Контакт групе установљених новембра 2005. године. Чини се да су покушаји да се и српска страна приволи за преговарачки сто уродили плодом превасходно изостављањем Ахтисаријевог плана у делу о основним начелима којима ће бити вођен мандат Тројке. Додатно, мандат је поверен одлуком Генералног секретара УН. Од почетне идеје да се Тројка ангажује у капацитету актера који олакшава директне разговоре, преко потребе пружања добрих услуга преговарачким странама, чини се да се убрзо дошло до истинске посредничке улоге коју су обављали Франк Визнер (САД), Волфганг Ишингер (ЕУ) и Александар Боцан-Харченко (Руска Федерација). Њихов утицај на дневни ред, динамику састајања и садржај завршног извештаја оправдава напред наведену оцену.

            Од 31. августа, када је одржан први припремни састанак у Бечу, до 10. децембра и објављивања извештаја Тројке о претходним активностима и исходима сведочили смо бројним састанцима у Лондону, Њујорку, Бриселу којима су стране у преговорима неретко присуствовале на највишем политичком нивоу представљања. Међутим, прегшт предлога и модела решавања косовског питања ни овога пута нису наишли на зрело тло које би изродило компромис прихватљив свим заинтересованим странама. Уместо тога, укупно 8 анализираних састанака били су материјал посредницима за представљање извештаја о неуспеху преговора. Са друге стране, богатство дипломатских активности у том периоду заслужује помну пажњу како би се добро разумела и данашња динамика посредованог дијалога Београда и Приштине.

            Тројка је имала нешто шира овлашћења од формално саопштених. Сведоци смо чињеници да је током преговора покренуто и питање територијалне поделе, иако би такав исход био сасвим супротстављен принципима које је Контакт група установила 2005. године. Подела на северни, део насељен српским становништвом, и остатак била је једнако неприхватљива и београдској и приштинској делегацији. На сличан отпор наилази и Ишингерова идеја о покушају прилагођавања историјског примера „две Немачке” и његове примене на односе Србије и Косова*. Непријемчивост Ишингеровог предлога није поколебала преговараче да се осврну на још примера из упоредне историјске праксе.[1] Тако су се на дневном реду налазили модели решења примењених на Хонг Конг, између НР Кине и Уједињеног Краљевства, често медијски експлоатисан случај Оландских острва, или примесе територијалне и функционалне аутономије Јужног Тирола, Баскије и Каталоније.

            Константа која се запажа у овом четворомесечном периоду јесу ушанчени ставови страна у преговорима оденутих у залагање за „суштинску аутономију”, када је реч о београдској страни, односно независност државе, када говоримо о албанској страни. Илустрације ради, након рунде преговора одржане 14. октобра у Бриселу, сведочили смо изјавама актера које су биле сасвим супротстављене својим садржајем. Тако је Вук Јеремић, тадашњи министар спољних послова изјавио да је тог дана присуствовао „првим правим преговорима (…) о статусу Косова*”.[2] На другој страни, Фатмир Сејдију, тада на председничкој функцији, говорио је о томе да „Косово не може бити талац сталног продужавања преговора”,[3] одбацујући на тај начин било какву могућност решења осим албанске жеље за независношћу. Не чуде учестале изјаве актера преговора које описују узајамно зазирање од потенцијалних једностраних аката које је у изглед стављала приштинска делегација, односно враћање на колосек установљен Резолуцијом 1244 коју је као брану својим аргументима користила српска страна. И док је српска делегација упорно инсистирала на чињеници да је орочавање преговора на 120 дана деструктивни чинилац могућег успеха, албанци су жељно чекали 10. децембар, завршни извештај посредника и, по њиховом уверењу, отворен пут ка једностраном проглашавању независности.

Последњи дах посредништва Тројке Контакт групе, пружен преговорима који су после неуспеха Ахтисаријевог плана били на издисају, није одисао прекопотребном дипломатском креативношћу, часним преговарањем и вером у способност заинтересованих страна да постигну исход са којим сви могу живети. Премда су умели да се изместе из садржаја повереног мандата, то није било довољан подстицај преговарачким странама да досегну (не)жељени компромис. Делегација из Београда је често умела да искорачи знатно више него током бечких преговора. На завршном састанку је, према сведочењу тадашњег председника републике исказана спремност да Косово* може имати, између осталог, грб, заставу, химну, економска и културна представништва у иностранству, жандармерију, спортске екипе на међународним такмичењима. Међутим, приштинска делегација није желела, макар јавно, ништа мање од потпуне независности и уређења билатералних односа са Србијом. Тако је било годину пре у Бечу, а ништа другачијој платформи не сведочимо ни данас у Бриселу. Међународно посредовање је 2007. године поново окрњило зубе о тврд орах косовског проблема.

Хронологија преговора о статусу Косова и Метохије вођених 2007. године након неуспеха Ахтисаријевог посредовања

31. август/Припремни састанак/Беч

18. и 19. септембар/Припремни састанак/Лондон

28. септембар/Политички / статусни састанак/Њујорк (делегација Европске комисије при УН)

14. октобар/Политички / статусни састанак/Брисел

22. октобар/Политички / статусни састанак/Беч

5. новембар/Политички / статусни састанак/Беч

20. новембар/Политички / статусни састанак/Брисел

27. новембар/Политички / статусни састанак/Беч

10. децембар

Завршен мандат Контакт групе (120 дана) и објављен извештај Тројке (САД – Франк Визнер, ЕУ – Волфганг Ишингер, Руска Федерација – Александар Боцан-Харченко) о неуспеху преговора о статусу Косова и Метохије.

Напомињемо да су појединим сусретима претходили састанци на министарском нивоу, односно да је поједине рунде карактерисало вишедневно заседање.

О АУТОРУ:

Марко Дашић

Марко Дашић је рођен 18. августа 1988. године у Приштини. Све нивое студија високог образовања завршио је на Факултету политичких наука у Београду где је 2021. године стекао титулу доктора политичких наука. Тренутно је запослен као доцент на ФПН у научној области међународних студија.

У досадашњој научној каријери објавио је близу 20 чланака из области међународних односа, спољне политике и дипломатије. Последњих година учествовао је на неколико важних пројеката међу којима издвајамо International Visitor Leadership Програм Стејт дипартмента, где је на терену пратио изборе за Конгрес САД 2018. године и Leadership Academy for Development (јун 2018), у заједничкој организацији Стенфорд Универзитета (САД) и ФПН у Београду.

Од 2019. године је ангажован као истраживач на више регионалних и међународних пројеката. Неколико година у низу је био предавач на програму „Clemson University Study Abroad Program – Spring Semester in Belgrade“, у партнерској организацији Универзитета Клемсон (Јужна Каролина) и ФПН Београд.

Члан је Удружења за међународне студије (International Studies Association), Центра за студије САД на ФПН и Центра за друштвени дијалог и регионалне иницијативе.