Један поглед на појам нормализације у међународном праву

„Нормализација односа“ Београда и Приштине је појам који упорно фигурира у документима ЕУ[1], али садржај тог појма остаје у највећој мери недефинисан. За нормализацију се у тим документима мање-више наводи само да треба да буде „свеобухватна“, да се одвија у доброј вери, и да ће бити окончана „правно обавезујућим споразумом“. Стога се чини да ће нормализација свој пун садржај добити тек у том споразуму, а да су сви документи које Београд и Приштина испреговарају до тада само пролазне станице у оквиру који је (веома широко – такорећи свеобухватно) поставила ЕУ. Због тога, сматрам да је корисно да се у међународном праву погледају примери (међународних) споразума о нормализацији, како би се могло претпоставити шта чека Београд и Приштину на крају бриселског пута[2].

Овлашна претрага корпуса међународних споразума нам открива да се појам нормализације најчешће везује за крај рата/ратног стања или друге врсте сукоба, као и да се може направити груба класификација зависно од периода у ком су овакви споразуми закључивани, односно ратова или сукоба који су им претходили.

Тако би у прву групу улазили споразуми попут оног закљученог између Кореје и Јапана 1965. године [3], или оног закљученог између СР Немачке и Пољске 1970. године [4]. То су споразуми који су везани за крај Другог светског рата и успостављање мирнодопских односа између зараћених страна, а закључени су у другој половини двадесетог века, неких 20-30 година после краја тоиг рата. Шире посматрано, у ову групу може да се укључи и споразум две Немачке из 1972. године [5], који често фигурира у јавности као један од модела за регулисање односа Београда и Приштине.

У другу групу улази један споразум који домаћа стручна јавност потпуно превиђа, иако су његови аутори у највећем броју и даље живи, здрави и у тој јавности присутни – то је споразум закључен између СР Југославије и Хрватске 1996. године [6]. Дакле, ту се ради о крају балканских ратова и другој половини деведесетих година двадесетог века.

У трећу групу улазе најсвежији споразуми, закључени прошле године под окриљем САД – то су тзв. Аврамовски споразуми[7] закључени између Израела с једне, и Бахреина, Марока и УАЕ с друге стране[8], у склопу окончања арапско-израелских сукоба.

Садржински, видљива је разлика између споразума прве две и треће групе. Споразуми из прве две групе уређују следећа општа питања:

признање влада потписница (чл. 3. споразума Јапан-Кореја);
наступање потписница у међународним односима (чл. 5. споразума две Немачке);
међусобно представљање тј. (поновно) успостављање дипломатских и конзуларних односа, као и начин њиховог вршења (чл. 1. споразума Јапан-Кореја, чл. 8. споразума две Немачке, чл. 3. споразума Југославија-Хрватска);
питања сукцесије (чл. 2. споразума Јапан-Кореја, чл. 5. споразума Југославија-Хрватска);
решавање отворених територијалних питања, укључујући ту и реинтеграцију појединих делова територије једне потписнице над којима је друга потписница вршила власт пре окончања сукоба (чл. 1. споразума Немачка-Пољска, чл. 6. споразума две Немачке, чл. 4. споразума Југославија-Хрватска);
решавање питања несталих лица (чл. 6. споразума Југославија-Хрватска);
решавање питања избеглица и расељених лица, укључујући ту и њихов повратак (чл. 7. споразума Југославија-Хрватска);
амнестију (чл. 7. споразума Југославија-Хрватска);
слобода кретања (чл. 11. споразума Југославија-Хрватска);
узајамну заштиту имовинских права правних и физичких лица из једне потписнице на територији друге потписнице, као и накнаду штете за уништену имовину (чл. 7. споразума Југославија-Хрватска);
регулисање социјалних права (чл. 9. споразума Југославија-Хрватска).

Поред тога, ови споразуми уређују односе између потписница у посебним областима попут саобраћаја, телекомуникација, привреде, науке, културе, здравства и заштите животне средине, као и правосуђа.

Коначно, ови споразуми садрже изричито позивање на Повељу УН и општеприхваћене принципе међународног права, па се тако, примера ради, позивају и на територијални интегритет, забрану употребе силе и мирно решавање спорова.

Споразуми треће групе су специфични по томе што не уређују превише општа питања, већ су конкретнији у разради сарадње у посебним областима, и садрже позивања на опште принципе невезане за Повељу УН и друге класичне извора међународног права[9].

Уколико се однос Београда и Приштине посматра у светлу ових примера, намеће се закључак да је корпус бриселских докумената конципиран тако да води ка „правно обавезујућем споразуму“ по угледу на споразуме из прве две групе, док су документи који су потписани у Вашингтону[10] конципирани по узору на споразуме из треће групе[11].

С обзиром на тренутни статус вашингтонских докумената упитан, чини се да тренутно превладава концепт „правно обавезујућег споразума“, односно споразума из прве две групе, па ћу стога у даљем тексту анализирати могући садржај „правно обавезујућег споразума“ полазећи од садржине споразума из прве две групе, и области које су до сада уређене бриселским корпусом докумената.

У том смислу, бриселским корпусом докумената су уређене (или се преговара о њима) следеће области од наведених:

(делимично) наступање у међународним односима;
међусобно представљање (тј. размена тзв. официра за везу);
решавање питања несталих лица;
(делимична) амнестија;
слобода кретања;
саобраћај;
телекомуникације;
правосуђе; и
имовинска питања (делимично).

Имајући то у виду, чини се да је за „правно обавезујући споразум“ остало да уреди следеће области односно општа питања:

признање;
наступање у међународним односима (у потпуности);
сукцесију;
решавање територијалних питања;
решавање питања избеглица и расељених лица;
амнестију (у потпуности);
имовинска питања (у потпуности); и
социјална права.

Наравно, питање његовог садржаја у потпуности зависи од преговора страна потписница под окриљем ЕУ, па ћу укратко анализирати њихове позиције према овим областима.

Тако се, примера ради, чини да Београд тренутно неће признати на признање Приштине, а самим тим неће пристати ни на решавање територијалних питања, нити на потпуно уређење питања попут наступања у међународним односима. Међутим, у Београду је у једном ранијем тренутку актуелан био концепт тзв. „разграничења“, који представља вид решавања територијалних питања, али за који никада није у потпуности расветљено шта подразумева (укључујући ту и однос према наступању у међународним односима). Имајући у виду овако супротстављене позиције, између којих је прошло само неколико година, те неуобичајен редослед (од мањег ка вишем), чини се да Београд нема целовиту идеју око тога шта је нормализација, као ни предлог садржаја „правно обавезујућег споразума“, барем када се ради о општим питањима.

С друге стране, позиција Приштине је, барем у јавности, дугорочно веома кохерентна – говори се о признању, пријему у УН, као и о реинтеграцији Северног Косова. Питање несталих лица има убедљиву превагу над питањем повратка расељених, док имовина фигурира искључиво у виду репарација Београда.

Став ЕУ као покровитеља преговора се на први поглед чини неутралним, али се може расправљати о томе да ли наметање самог појма „свеобухватне“ нормализације, односно нормирање „правно обавезујућег споразума“ у процесу приступања, прејудицира благо фаворизовање приштинске позиције. У прилог томе говори и редослед (од тзв. „техничких споразума“ преко „споразума о принципима“ до тема имовине и несталих лица), за који се чини да постепено води ка приштинској позицији као великом финалу.

У том смислу, чини се да ће коначан исход преговора/нормализације, односно садржај „правно обавезујућег споразума“, зависити пре свега од мере у којој је Београд вољан да пристане на позицију Приштине. Такође, може се поставити питање зашто Београд не отвара питања која Приштина избегава, попут повратка. Одговор ће, као и увек, дати време које долази.

[1] Ту су, примера ради, и документа приступне конференције од 9.1.2014. године и 30.11.2015. године.

[2] С обзиром на ограничења која произилазе из формата овог текста, овде се нећу бавити чињеницом да се, за разлику од докумената потписаних у Бриселу, у међународном праву ради о међудржавним споразумима. То би неминовно одвело у расправу о појму међународног споразума и питање његове примене на бриселска документа, као и на сам „правно обавезујући споразум“.

[3] Званични назив је Споразум о основим односима (енг. Treaty on Basic Relations), али се у преамбули самог споразума употребљава појам нормализације, те се он у стручној литератури назива споразумом о нормализацији (Cha, Victor D. “Bridging the Gap: The Strategic Context of the 1965 Korea—Japan Normalization Treaty.” Korean Studies, vol. 20, University of Hawai’i Press, 1996, pp. 123–60, http://www.jstor.org/stable/23719605).

[4] Енг. Agreement concerning the basis for normalization of their mutual relations.

[5] Опет, званичан назив је, у духу немачке правне традиције, Основни споразум (нем. Grundlagenvertrag), али се и у њему у чл. 7. процес који се њиме успоставља назива нормализацијом.

[6] Закон о потврђивању Споразума о нормализацији односе између Савезне Републике Југославије и Републике Хрватске („Службени лист СРЈ – Међународни уговори“, бр. 5/1996).

[7] Налазим да је ово најисправнији превод са енглеског (Abraham Accords).

[8] Сви документи који се могу подвести под Аврамовске споразуме се налазе на сајту Стејт дипартмента. Формално посматрано, наведена три се могу назвати међународним споразумима, а четврти документ је једнострана декларација Судана. Такође, од три наведена, само споразум између Израела и УАЕ у наслову садржи реч нормализација – Споразум о миру, дипломатским односима и пуној нормализацији (енг. Treaty of Peace, Diplomatic Relations and Full Normalization), док се за остале тај термин користи у јавности.

[9] Овде је опет изузетак споразум између Израела и УАЕ који садржи изричито позивање на Повељу УН.

[10] Ради се о документима које су Београд и Приштина на иницијативу САД одвојено потписали 2020. године. Ови документи такође садрже реч нормализација у називу – насловљени су само: Економска нормализација (енг. Economic Normalization) – али нису детаљније анализирани из разлога који су елаборирани у тексту.

[11] Ово и не чуди с обзиром на то да су обе групе докумената потписане на иницијативу исте администрације САД. Додатно, обе групе треба посматрати у корелацији са иницијативом те администрације за решавање палестинског питања, објављене почетком 2020. године, а која је разлог закључивања Аврамовских споразума, те по духу и садржини наликује документима потписаним у Вашингтону.

О АУТОРУ:

Драгутин Ненезић

Драгутин Ненезић је правник из Београда који више од десет година ради на Косову и Метохији.

Током рада у адвокатури, саветовао је и заступао странке у приватизационим и имовинским споровима пред приштинским судовима, и временом се профилисао као експерт за питање имовине на Косову и Метохији, у ком својству је учествовао у различитим форумима и иницијативама.

Тренутно ради као консултант у области инфраструктуре, енергетике и екологије, као и јавних политика.