Лутања по дворовима Беча: први чин неуспешног међународног посредовања
Преговори у Бечу о статусу Косова и Метохије одвијали су се у периоду од фебруара до септембра 2006. године. Организовани у десет рунди, окупљали су српске и албанске делегације у вези са неколико група питања. Свакако најзаступљенија била су питања децентрализације која су била предмет разговора на чак 8 састанака. Три састанка преговарачи посвећују питањима заштите верског и културног наслеђа на Косову и Метохији, док се о економским питањима разговарало на једном састанку. Правима националних мањина/заједница пажња је посвећена на свега два састанка. Под нефромалним патронатом Контакт групе и формалним овлашћењем Савета безбедности Уједињених нација, ови преговори кроз десет засебних рунди нису произвели жељене исходе. Тежиште разговора је, услед неуспеха, премештено овај пут и формално на терен посредовања Контакт групе у формату Тројке. Међутим, дипломатска динамика дешавања у Бечу умногоме је осликавала сву комплексност дневног реда и ушанченост ставова преговарачких страна. Стога је важно, првенствено за разумевање данашње политичке динамике односа Београда и Приштине, остварити увид у процес и исходе разговора вођених током седам месеци 2006. године у Бечу.
У предвечерје објављивања извештаја о Косову и Метохији који је сачинио Каи Еиде, норвешки дипломата, говорило се о именовању Мартија Ахтисарија за специјалног изасланика Генералног секретара УН који ће бити задужен за посредовање састанцима преставника тада већ српских (не српско-црногорских) и власти привремених институција самоуправе у Приштини. То се и десило 11. новембра 2005. године, на заседању Савета безбедности Уједињених нација када је бившем председнику Финске и формално додељена поменута улога. На истој седници именован је и његов заменик, Албер Роан, нарочито важан због каснијег честог председавања преговорима који су били техничког карактера.
Од самог почетка је био приметан утицај Контакт групе, како у погледу формулисања принципа за вођење преговора, тако и у погледу каснијег развоја ситуације и покушаја „спасавања” њихових исхода. Начела демократије, људских права, неповредивости и немењања граница на Косову*, немогућност повратка на стање пре 1999. године, али и забрана стварања уније са суседним државама инкорпорирана су и у Ахтисаријеву платформу која је требало да чини оквире у којима ће се преговарати о будућем статусу Косова и Метохије. Смернице које је усвојила Контакт група јануара 2006. прећутно су постале црвене линије чији ће прелазак посредник УН спречавати. Административна подршка посреднику, премда јој се у јавности ретко придаје пажња, била је незанемарљима. Немали секретаријат УНОСЕК (Канцеларија специјалног изасланика Генералног секретара УН за процес преговора о будућем статусу Косова и Метохије) својим саставом и каснијим активностима је само потврђивао премису о пресудној заинтересованости, али и утицају, земаља чланица Контакт групе на процес формално вођен под окриљем УН.
Преговори у Бечу су званично започели 20. фебруара 2006. године. Стране су се по први пут сусреле у двору Даун-Кински, а састанцима који су се и касније одвијали у сличним околностима, бечким дворовима, углавном је председавао Албер Роан. Београдске и приштинске делегације нису биле сталне и непромењиве. Напротив. Зависно од питања која су се налазила на дневном реду, састави делегација прилагођавани су суштини сваке од одржаних рунди разговора. Илустрације ради, на првом састанку је приштинску делегацију предводио тадашњи министар за локалну самоуправу Љутфи Хазири, док су од значајних имена присуствовали и Скендер Хисени, тада саветник предсеника или Бљерим Шаља као публициста, Енвер Хоџај, у својству представника једне од политичких странака. На другој страни стола седели су саветници председника владе Србије, Слободан Самарџић, Леон Којен, Томас Флајнер, у својству правног саветника, и представници Срба са Косова попут Марка Јакшића, Горана Богдановића или Ранђела Нојкића. На петом састанку одржаном 23. маја у Бечу, када су се на преговарачком столу нашла питања заштите верског и културног наслеђа, српску делегацију чинили су и представници Српске православне цркве.
Раскорак у очекивањима преговарачких страна постао је видљив на самом почетку. Иако су теме првих неколико састанака биле децентрализација, мањинска права, очување културних и верских споменика, удаљеност од компромисних решења била је лако уочљива. Српско инсистирање на статусно неутралној природи преговора, како је уосталом и договорено са специјалним изаслаником УН, пркосило је приштинским наговештајима да се компромис о наведеним питањима може постићи искључиво независношћу Косова. Баш као и седам година касније у Бриселу, питањима организације локалне власти приступано је сличном аргументацијом преговарачких страна. Границе општина, њихова овлашћења, међусобна сарадња и, нарочито у првој рудни Бечких преговора питање подељеног града, Косовске Митровице, нису биле плодно тле за изградњу поверења међу странама за столом. Наду је, ипак, будио учинак наредних рунди преговора у којима је долазило до помака поводом верских и културних тема. Почетна сагласност о формирању међународних заштићених зона око верских и културних локалитета требало је да послужи померању преговора са мртве тачке. Међутим, њих су следила питања економије, за српски преговарачки тим посебно осетљива. Узимајући у обзир теме попут приватизације државних предузећа, обавезе исплате спољног дуга или приштинских захтева за одштету које су упућивали Београду, било је јасно да ће се о оваквим питањима преговарати на нивоу представљања који надилази техничку природу разговора. Одржаних седам рунди преговора на техничком нивоу није произвело жељене резултате и све је водило потреби сусрета највиших политичких лидера. То је било нарочито наглашено у извештају који је Марти Ахтисари поднео Савету безбедности.
Све скупно чинило је увод у састанак који се одржао 24. јула исте године. Приштински тим је наступио у измењеном саставу и сада је на челу преговарача био Фатмир Сејдију, као председник. Делегацију су чинили и Агим Чеку, тадашњи премијер, односно Хашим Тачи и Ветон Сурои од других истакнутих чланова, у том тренутку опозиционих представника. Ниво представљања пратио је и београдски преговарачки тим. Борис Тадић и Војислав Коштуница, као председник Републике и председник Владе, затим, поново Слободан Самарџић и Леон Којен, односно Санда Рашковић-Ивић, Душан Батаковић, Вук Јеремић, Мирослав Ракић, Александар Никитовић, Марко Јакшић, Горан Богдановић, Александар Симић и Томас Флајнер.
Хронологија преговора о статусу Косова и Метохије вођених у Бечу 2006. године
20. фебруар / Технички преговори
Децентрализација и надлежности локалних власти
(здравство, образовање, култура)
Албер Роан: „први дан разговора протекао у доброј и конструктивној клими”
Слободан Самарџић: „резултат је то да смо се састали, да смо отворили важну тему као што је расподела надлежности. То траје и очекујем да ћемо се померити са мртве тачке”
Фехми Мујота: „албански преговарачи треба да сву пажњу усмере на представљање свог предлога о децентрализацији (…) када се буде озваничила независност Косова”
17. март / Технички преговори
Финансирање општина са већински српским становништвом
Албер Роан: „разговори су били тежи него претходни (…) детаљно ће се анализирати предлози обеју страна”
Леон Којен: „данашњи разговори су били тешки и показали су да су гледишта две стране потпуно супротстављена”
Иљбер Хиса: „албанска страна жели да се све одвија преко институција Косова”
3. април / Технички преговори
Документ УНОСЕК
Албер Роан: „неће бити спољашње нити унутрашње поделе Косова, а Срби могу слободно да одлуче да ли ће остати на Косову”
Слободан Самарџић: „Предлажемо виши степен самоуправе за српске општине него што је то у остатку Косова или у општинама у Србији. То произлази из саме стварности”
Љутфи Хазири: „Оптимисти смо да се процес креће у правом смеру. Концепт на коме ми радимо гарантује да ће независно Косово пружити све гаранције мањинама, па тако и српској заједници”.
4. и 5. мај / Технички преговори
Стварање нових општина на Косову и Метохији
Албер Роан: „повратак отвара могућност повећања српског становништва. Расељени имају право да се врате, али нико неће стварати општине ако постоји само нада да ће се становници у њих доселити”
Албер Роан: „Српска страна има знатно дужу листу – 14 нових општина уз пет постојећих (…)Албанска страна, с друге стране, сматра да су неке од предложених општина премале, а да се формирање других заснива само на постојању цркве или манастира на тој територији, или на очекивању да ће се расељени вратити”.
23. мај / Технички преговори
Верско и културно наслеђе
Иљбер Хиса: „Ми смо и данас јавно рекли да не желимо да преговарамо око имена и организације цркве. Прихватамо њено име, канонску организацију и у том смислу желимо то да гарантујемо, као шро желимо да гарантујемо физичку безбедност за све важне културне и црквене објекте на Косову”
Игуман Теодосије: „приоритет је да опстанемо на овим просторима, да опстану наше светиње, наше монаштво и свештенство, и наш верни народ (…) са нашим именом и нашим идентитетом и да се на неки начин уклопимо у живот на овим просторима”
31. мај / Технички преговори
Економија (својина, приватизација, дуг)
Александар Симић: „господин Роан сматра да није његов мандат да разговара о приватизацији у склопу разговора о будућем статусу (…) али ми нећемо одустајати”
Леон Којен: „зачудили смо се када смо чули да је намера Албанаца и међународне зајединице да заврше приватизацију до краја године”
Скендер Хисени: „процесом приватизације у потпуности располаже Косово, јер друштвена имовина припада само косовској влади и народу Косова”
24. јул / Политички / Статусни преговори
Представљање предлога делегација поводом решења статуса КиМ
Марти Ахтисари: „Београд је вољан да да све осим независности, а Приштина не жели ништа осим независности” (…) „Као први састанак ове врсте, циљ данашњег разговора био је да се две стране састану и супротставе ставове, а на састанку је постигнут тај циљ”
Војислав Коштуница: „разбијање државе да би се удовољило захтевима националних мањина није европски стандард. То је антиевропски стандард”
Фатмир Сејдију: „воља већине становништва на Косову је стицање независности, а односи са Србијом у блиској прошлости искључују могућност сваког другог решења”
7. и 8. август / Технички преговори
Надлежности општина са српском већином (здравство, образовање, култура, полиција, судство, социјална политика) и мањинска права
Душан Батаковић: „Срби су својим бројем, значајем, својим доприносима, историјом, културом, традицијом, миленијумском присутношћу на Косову, заправо недвосмислено конститутиван народ”
Бернхард Шлагек (УНОСЕК): „једина област у којој је дошло до малог приближавања ставова јесте надлежност општина са српском већином у избору командира полицијске станице”
7 и 8. септембар / Технички преговори
Стварање нових општина, заштита верског наслеђа, статус Косовске Митровице, права националних мањина
Албер Роан: „до сада смо направили понеки помак, али још преостају превелике разлике у ставовима”
Санда Рашковић-Ивић: „Мислим да све стране желе да постигну конструктиван договор и покажу напор, не само да бисмо могли да говоримо о неком напретку, него сматрам да смо сви негде спремни да дамо уступке, веће или мање”
Ветон Сурои: „преформулисали смо неке наше ставове и оно што је, мислим, највећа позитивна промена, јесте то да смо се сложили да имамо Бадинтерову двоструку већину у виталним интересима грађана који су у мањинским заједницама”
15. септембар / Технички преговори
Децентрализација
Хуа Ђијанг: „Чланице Контакт групе су још раније од Ахтисарија тражиле да састави предлог за коначни статус, али још није дошло време за то (…) Због тога настављамо преговоре о техничким питањима”
Слободан Самарџић: „што се тиче политичког споразума око броја општина и њиховог територијалног распореда, још смо далеко од тога”
Изгледи да ће након последње рунде преговора међународни посредник имати довољно материјала да, на бази узајамно прихваћених компромиса, сачини коначни документ нису били видљиви. Чудила је одлука Контакт групе да 20. септембра 2006. године овласти Ахтисарија да се тог подухвата, ипак, прихвати.
Унутрашња политичка ситуација, нарочито у Србији која је дочекивала паламентарне изборе, референдум о усвајању новог Устава није указивала на повољне и потребне околности за легитимне преговоре о тако осетљивом питању. Рационално поступање Савета безбедности УН уважило је те чињенице и, уместо наметања нереалних рокова специјалном изасланику, усвојено је продужење његовог мандата до јуна 2007. године. На исти начин је најављено одлагање саопштавања предлога за решење статуса Косова и Метохије са краја 2006. на фебруар 2007. године.
То је и био повод да се преговарачи још једном састану у Бечу у раздобљу од 21. фебруара до 10. марта 2007. године. У сусрет том дипломатском догађају, Ахтисаријева фебруарска посета Београду и представљање нацрта будућег, потенцијалног решења (Свеобухватни предлог за решење статуса Косова) изазвала је праву политичку буру. Атрибути државности, уз чланство у међународним организацијама били су апсолутно неприхватљиви тадашњем српском политичком руководству.
Премда нису одустајали од преговора вођених и даље у истом формату, преговарачи су се из Београда упутили у Беч на завршне преговоре опремљени резолуцијом Народне скупштине Републике Србије којом су одредбе Ахтисаријевог предлога у потпуности одбачене. То се и формално десило 10. марта у Бечу, у дворцу Хофбург, када је последња рунда преговора проглашена неуспешном услед немогућности да се ставови преговарачих страна иоле приближе.
Пораз Ахтисаријевог плана, макар у погледу прихватљивости за све заинтересоване стране, верификован је на седници Савета безбедности када је уз противљење Руске Федерације његовом усвајању и српски захтев за обнављањем преговора уз другог посредника, Савет безбедности одлучио да пружи нов замах процесу препуштањем кормила Контакт групи.
О АУТОРУ:
Марко Дашић
Марко Дашић је рођен 18. августа 1988. године у Приштини. Све нивое студија високог образовања завршио је на Факултету политичких наука у Београду где је 2021. године стекао титулу доктора политичких наука. Тренутно је запослен као доцент на ФПН у научној области међународних студија.
У досадашњој научној каријери објавио је близу 20 чланака из области међународних односа, спољне политике и дипломатије. Последњих година учествовао је на неколико важних пројеката међу којима издвајамо International Visitor Leadership Програм Стејт дипартмента, где је на терену пратио изборе за Конгрес САД 2018. године и Leadership Academy for Development (јун 2018), у заједничкој организацији Стенфорд Универзитета (САД) и ФПН у Београду.
Од 2019. године је ангажован као истраживач на више регионалних и међународних пројеката. Неколико година у низу је био предавач на програму „Clemson University Study Abroad Program – Spring Semester in Belgrade“, у партнерској организацији Универзитета Клемсон (Јужна Каролина) и ФПН Београд.
Члан је Удружења за међународне студије (International Studies Association), Центра за студије САД на ФПН и Центра за друштвени дијалог и регионалне иницијативе.