Нови сигнал решености САД да се отворени проблеми “затворе”: Кристофер Хил „четврти пут“ на Западном Балкану
Мало шта је изазвало пажњу медија као, испрва, гласина да је Кристофер Хил (69), тек непуне две године након што је постављен Ентони Годфри, номинован за новог амбасадора Сједињених Држава у Београду. Уследио је велики број анализа и интервјуа и две су ствари око којих, чини се, постоји сагласност. Хил по четврти пут у Београду, пуних 11 година након што је завршио свој претходни амбасадорски мандат (у Ираку), порука је целом региону, не само руководству Србије; јер у питању је неко ко својим искуством, репутацијом и годинама, надилази позицију на коју је номинован. Уједно, са именовањем Габријела Ескобара на место заменика помоћника државног секретара (где је наследио Метјуа Палмера) – па и номинацијом Џејмса О’Брајена, који би ускоро требао да постане координатор за политику санкција у Стејт Департменту – јасно је да се Вашингтон у и око Београда спрема да пошаље „први тим“ дипломата.
Друго, његово именовање сигнал је решености САД да се, по изборима који Србију очекују 3. априла, уз одговарајућу комбинацију подстицаја и притисака, дијалог Београда и Приштине не само покрене са мртве тачке (у којој се, по оцени и мишљењу многих, октобра 2021. налази), већ и приведе крају. Кажемо, праву комбинацију, јер у овом тренутку недостаје и једног и другог. Његово саслушање у Сенату ће вероватно показати како ужива подршку и републиканаца и демократа; уосталом, служио је како под једнима, тако и другима (за Клинтона на Балкану; Буша у Кореји; Обаму у Ираку).
Хила ће се, неминовно, многи сетити по лошем. Од 1994. део је „Холбрукове екипе“; као специјални изасланик САД на Косову 1998/99. године, организовао је познати састанак са Ослободилачком војском Косова (ОВК) у Јунику, чиме је ову организацију легитимисао и најавио промену приступа САД. О његовој улози речито сведочанство (на које је подсетио новинар Милош Милић) оставио је Владан Кутлешић у документарцу „Рамбује-српска прича”; да је тамо водио главну реч као продужена рука Мадлен Олбрајт и Ричарда Холбрука. У мемоарима које је објавио 2014, ““Outpost: Life on the Frontlines of American Diplomacy: A Memoir”” детаљно описује те дане (добар извор је и биографија Ричарда Холбрука, “Our Man: Richard Holbrooke and the End of the American Century” из пера Џорџа Пакера).
Неће му недостајати разумевања за дијаметрално супротне позиције Београда и Приштине, као и све што се дешавало након проглашења независности. У интервјуу датом „Deutsche Welle“-у 2019. године, каже како му је јасно зашто пет чланица ЕУ не признаје Косово („свако има своје Косово“); као и да „независна држава мора да буде прихватљива суседима и целој Европи“. У одговору на питање о размени територија као елементу решења, тада је рекао: „мислим да се покрећу дубоке емоције сваки пут када се говори о територијама… и стварају преседани за друге територије“; те да би „оставио територијална питања као врсту завршног елемента било каквог договора“, а „у међувремену (причао) о свим другим проблемима који су примарни“. Такође је истакао: „знало се још ‘98, ‘99. да се (косовски) проблем не може решити данас, а заборавити сутра”.
Као некада амбасадор у Северној Македонији, зна боље од многих колико је тешко било доћи до Преспанског споразума и одлуке да се промени име; и зато ће и он, као што, уосталом чини немали број америчких (бивших и актуелних) дипломата стално позивати Београд и Приштину да узму односе Атине и Скопља као пример. Међутим, у трагању за решењем – које се тренутно чини јако далеким – постоји свест о неопходности налажења одговарајућег институционалног аранжмана, оквира; о томе се размишљало још пре Рамбујеа („шта год да је Косово, било да остане исто или шта год да је постало, потребно му је законодавно тело…извршно тело… руководство те извршне власти…локална полиција, потребна је економија, треба неки начин за повећање прихода”).
Да ће бити гласан заговорник „европске перспективе“ за Западни Балкан, читамо из текста „Балканска издаја Емануела Макрона“, у коме каже, „да је чланство (Западног Балкана) у ЕУ…јасан сигнал реваншистички настројеној Русији да је геополитичка игра готова“, као и то да је „блокирање Северне Македоније и Албаније симболичан крај пост хладноратовске ере“ – додајемо, трансатлантског консензуса о томе шта се има радити са пост-ауторитарним и пост-конфликтним друштвима. Он ове редове пише свестан разлика које су се отвориле између САД и ЕУ, нарочито по Трамповом избору. Иначе, Американци тешко разумеју оклевање Европљана да брже интегришу Западни Балкан, указујући на позитивне ефекте уласка Црне Горе и Северне Македоније у НАТО; и то је тема која ће се изнова отварати.
Са великом дозом сигурности пишемо како нас Хил познаје; наш менталитет, културу, навике; снаге и слабости политичара са ових простора; као и тактике којима прибегавамо када нисмо спремни да се суочимо са неким проблемом. Погрешно би било, међутим очекивати да ће приступ 90-их он просто пресликати четврт века касније. Мада су неки међу актерима били активни у политици и тада, контекст и ризици су данас битно другачији. Лидери ће се или “сакривати” иза јавног мњења, или бити против компромиса (што се да наслутити из тврдог става косовског премијера) сматрајући да су довољно дали. У поменутој “комбинацији подстицаја и притисака” важна је и фамозна “европска перспектива” која се, нажалост, чини неизвесном. Није баш најјасније ни којим путевима би се одвијали притисци: сарадњом Квинте? Директно? На вези са Берлином?
У анализи која је пратила Хилову номинацију многи су заборавили да је у питању дипломата који је, заправо, добар део своје каријере провео у Источној Азији – најпре 80-их, као секретар за економска питања, па 2004-2005. као амбасадор у Јужној Кореји; да би можда најизазовнији задатак добио у фебруару 2005, када је именован за шефа делегације САД која је учествовала у преговорима шест земаља са Северном Корејом, око могућности заустављања и стављања под контролу тамошњег нуклеарног програма. Нико неће морати посебно да му појашњава забринутост САД због кинеског „растућег присуства“ у региону, али ће бити занимљиво видети на који начин Вашингтон намерава да парира. Вашингтонски споразум представљао је један такав оквир; још ћемо видети шта од њега преостаје.
Ко је хтео, могао је у излагању Гебријела Ескобара на отварању Београдског безбедносног форума, а и два дана касније, приликом његовог “саслушања” у Конгресу, да чује назнаке оквира у којима ће се Хил кретати. Овде мислимо, пре свега, на упозорење политичарима који “гледају на Балкан кроз призму 90-их”; могућности да онима који тако буду поступали САД уведу санкције, али “ако се то догоди, не ради се о главном оруђу, нити о решењу”. Решења, наставља, треба тражити у изборима, учешћу јавности у политици и отварању медија. Ескобар је рекао, “видимо неке узнемирујуће трендове у концентрацији моћи у политичким партијама, у концентрацији економских могућности само код људи повезаних са тим партијама”. Изразио је подршку економској сарадњи земаља Западног Балкана било кроз Заједничко регионално тржиште или иницијативу Отворени Балкан; јачању отпора руском и кинеском утицају. Када је реч о дијалогу Београда и Приштине, истичемо, “заједно смо ставили им до знања да је дијалог начин да обе стране, као једнаке (курзив аут.), морају да раде у настојању да превазиђу разлике и нормализују односе – идеално кроз међусобно признање (курзив аут.).
Сједињене Државе имају три стратешка приоритета на Западном Балкану. Први је уско схваћен као law enforcement – сузбијање организованог криминала, трговине наркотицима, оружјем и људима; други, зелена транзиција, у којој важно место (наша оцена) заузимају и депозити литијума и прилике за инвестиције које се ту отварају; и трећи, регионална економска сарадња – мање је важно кроз који формат, колико да се види конкретан напредак, достигнућа. Заједно, ова три приоритета се прожимају кроз врло конкретан интерес – парирање и тамо где је могуће, истискивање Русије и Кине из стратешких сектора. Отворена питања нерешеног односа Србије и Косова, те дестабилизација Босне – стоје на путу остварењу ових приоритета и интереса и зато морају бити “затворена”. Они за које САД процене да нису партнери, већ противници у овом послу остаће без подршке Вашингтона и суочени са могућношћу (опасношћу) међународне изолације.
О АУТОРУ:
Марко Савковић
Аутор је извршни директор Фондације БФПЕ за одговорно друштво из Београда